Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Godine koje nisu pojeli skakavci
Kraj svake knjige je kao neminovna smrt posle duge bolesti.
Pogotovu to vredi za autobiografske tvorevine, u kojima je nemoguće da pisac, barem do izvesne mere, ne ponovi vlastitu prošlost. A pošto je, kao gotovu, dovršenu, ne može ponoviti na bolji način, čini što može, tumači je na razumniji, i tako otkriva sve njene promašaje i mane, a nađe i pokoju zametnutu vrlinu.
Zato ovo sećanje nije tek ispisano, ono je – da upotrebim robijaški žargon – odležano. Izdržano je kao druga robija.
I uprkos svoj hladnoći, ciničnoj ravnodušnosti, mestimično i okrutnosti, a i delimičnoj nepristrasnosti, uprkos stvarnom odsustvu zlog pamćenja i nastojanju da se sve pojave shvate u kontekstu osobenog postrevolucionarnog vremena u kome se zbivahu, knjiga nije pisana bez osećanja. I utoliko je teže bilo da se napiše.
Težina je usavršena obavezom da se upoznaju i druge robijaške sudbine, drugi zatvori, druga ljudska zatočenja. Tuđe tamničke nevolje i patnje. Da se one slede kroz istoriju i s njima saučestvuje da bi se na dostojan način opisale, a ipak da se, za sve to vreme, ostane trezven, nepoverljiv, rezervisan, a pre svega: nepristupačan robijaškim preterivanjima, proisteklim iz samosažaljenja, i misaonim pristrasnostima, proisteklim, svejedno, iz istina ili zabluda.
Da se kroz taj povesni mulj usavršavanja ljudskog kaveza pliva do njegovih mutnih i gustih dubina, do dna, a pri tom ne ostane njime zagađen. U strahu od saučesničke distorzije robijaške stvarnosti, uviđam da sam, sad u suprotnom smeru, preterao. Za robiju i robijaše nisam uvek imao razumevanja koje i ona i oni zaslužuju. A robija je, nekako, kao i poželjnom postala.
Jedan od poslednja dva dokumenta s kojima sam se, u pripremama za ovu knjigu, upoznao, upravo dok sam oproštaj s čitaocem pisao, bio je dvosatni film sovjetske televizije o Solovjeckom logoru, prvoj teritoriji budućeg arhipelaga Gulag, ustanovljenoj 1923, zatvorenoj 1939, na posedima Solovjeckog manastira kraj Belog mora.
Film je, prekidan svedočenjima preživelih i arhivskim filmskim snimcima, pratio povest logora od prvih zatočenika, belogardejaca (kadeti su većinom pobijeni), socijalrevolucionara (esera), anarhista i menjševika, do poslednjih stanovnika, boljševika i čekista, koji su prve solovjecke pražitelje zatvarali i mučili.
Pratio je i postepeno pooštravanje i pogoršavanje režima – kako se i spoljašnja sovjetska sloboda pretvarala u ropstvo, a nada u strah – od logoraške samouprave prvih dana, do poslednjih vaspitnih mera: bacanja zatočenika niz „tarpejske” stometarske stepenice i prepuštanja njihovih nagih i gladnih tela žednim sibirskim komarcima. S čekistima se krug zločina zatvorio. Patnja je dobila naravoučenije.
No comments:
Post a Comment