Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Godine koje nisu pojeli skakavci
Ako su metode mučenja u stagnaciji, eufemizmi cvetaju: Centre de documentation, Centar za dokumentaciju ili CEDOC; Société tchadienne d’énergie électrique, Kompanija za električnu energiju ili STEE, što začuđava, jer u Čadu za mučenje ne koriste električnu struju nego živu vatru; BSIR ili štab Brigade spéciale d’intervention rapide, Specijalna brigada za hitre intervencije;
Centralni istražni centar u Adis-Abebi, koji sugeriše naučnu ustanovu za ispitivanje tropskih prilika; Nyati House, Kuća Njati u Najrobiju (Kenija), koja, barem imenom, zvuči jednako bezazleno kao i naš Dom zdravlja s imenom nekog narodnog heroja, premda obe mogu biti podjednako opasne; Granja, Centar za rehabilitaciju u Boliviji, gde se narkomani rehabilituju batinama; tamnica La Esperanza (Nada) u El Salvadoru itd.
Ne zaboravite dok ovo čitate da su neki ljudi po tim logorima, kampusima, tamnicama i istražnim ili sabirnim centrima možda pušteni, ali su neki i ubijeni, i većina je još tamo. Ali prava većina tek čeka da bude zatvorena.
Što sam na slobodi, a vi još niste uhapšeni čista je sreća koju ne treba izazivati.
Bio sam svestan da će ljudi s robijaškim iskustvom od moje knjige nešto drugo očekivati. Naviknuti na zatvoreničke ispovesti, koncentrisane na tamnu stranu zatočeništva, očekivaće da prepoznaju vlastite muke. Da s vremena na vreme uskliknu „To se i meni desilo!” ili, verovatnije, „Ja sam prošao još gore!”
(Mnogi su me podsećali na zajedničke doživljaje i zahtevali da ih nipošto ne previdim. Ali događaja i doživljaja u tamnici, tom kavezu ljudske nesavršenosti, za koji sam tvrdio da je bez događaja, da je prazan, da u njemu vreme ne funkcioniše osim kada vas teroriše, tih događaja i doživljaja toliko je da je selekcija neophodna.)
Savršeno ih se neće ticati da li izvesne od tih muka dele s njima i navodno slobodni ljudi, ili zatvorenici Namibije, ili su one samo za njih bile rezervisane. Još manje da su u tim tamnicama ležali oni koji su ih za odmenu uzeli (Broz, recimo, ili lepoglavski slikar kraljevskih pejzaža Pijade).
A najmanje da li su možda te muke sablasna projekcija poretka namenjenog u dalekoj budućnosti svim ljudima, ne samo robijašima. Ne verujem da ih hladna rezonovanja, čiji su oni bespomoćan predmet, mogu zadovoljiti. Oni će, razume se, ostati razočarani. Ali za njih knjiga nije ni pisana. Robijaši znaju o čemu se na robiji radi. Njima moja sećanja nisu potrebna.
No comments:
Post a Comment