Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Godine koje nisu pojeli skakavci
Takav je bio moj odgovor. Uviđam da je on odgovorio jedino na pitanje kako ću se u zatvor vratiti, ne i zašto se vraćam. Da je prvo tačno, pisao bih knjigu da svoju prošlost naknadno ispravim. „Najveća moguća srodnost s izgubljenim modelom” tada bi prikrivala moje prave namere.
Očevidno je sada da svoje namere u početku nisam ni znao. Morao sam imati privremene, provizorne, koje će me držati za stolom, sve dok mi se, tokom pisanja, one prave ne otkriju ili barem nagoveste.
To se pre kraja knjige nije desilo.
Tek na njenom kraju shvatio sam da se knjiga piše možda i stoga da se dokaže kako pretpostavka iz njenog naslova o Godinama koje su pojeli skakavci nije sasvim istinita, da je istinita ova stavljena u vrh poglavlja, po kojoj skakavci te godine nisu pojeli.
Vele da vreme koje ostavi traga ne može biti besmisleno. Besmisleno ne može biti, dabome da ne može čim se živi, no, šta mu brani da bude uzaludno? Pogotovu teško. A najpre, i uzaludno i teško.
I kakve svrhe ima naknadno mu obezbeđivati vrednost koja se tokom njegovog tamničkog proticanja nije osećala? Ne smemo je zamenjivati za valjanost ciljeva zbog kojih se robijalo. Čovek robuje i za zločin i za dobro delo podjednako. Ljudi su robovali za pravdu koja će postati zločin, za zločin koji će biti pravda. Patnja kojom se ideali ostvaruju nikakav nije garant njihove vrednosti.
Boljševike je ruska carska vlast okrutno proganjala (malo manje okrutno, doduše, nego što smo držali pre nego što smo upoznali njihove progone). Hapšeni su, osuđivani, ubijani. U svetu što ga danas pobeđeni, poniženi, prezreni i rezignirani napuštaju, ništa se od te plemenite patnje ne vidi.
Vidi se samo njihovo delo. Ubeđeni informbirovci mučeni su na Golom otoku kao i oni nedužni, ali, znači li to da su bili u pravu i da bi njihov socijalizam bio plemenitiji od ovog koji ovih dana ispraćamo tamo odakle je došao?
Bilo je potrebno to vreme očistiti od svega što je sporedno, uključujući i razloge boravka u zatvoru, pa tek onda ustanoviti da li je stvarno zauvek izgubljeno.
Zanet ovim zadatkom, ostao sam dužan divnim ljudima koje sam u zatvoru upoznao, od kojih sam mnogo naučio. Ali svrha knjige nije memorijalna. Za lična sećanja, zavete, dugove, u njoj mesta nema.
Ostao sam, svakako, dužan i mnogim zatvorskim prizorima koje sam razumeo na svoj, ograničen i sebičan način, i tako protumačio, iako sam znao da ih drugi, među njima i moji drugovi, na drugi način vide i shvataju. Oni će u budućoj redakciji knjige dobiti priliku da me isprave.
No comments:
Post a Comment