Pages

Monday, October 24, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXXXX deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Godine koje nisu pojeli skakavci

U Centralnoafričkoj Republici ne čeka se, svedoke koji nisu po volji vlastima hapse u sudnicama; u marksističkoj Etiopiji moguće su administrativne kazne, bez suda, pravne procedure i odbrane sve do 25 godina, a istina se doznaje mrvljenjem prstiju, razbijanjem osetljivih zglobova, suspenzijom tela o konopce, pravim silovanjem i lažnom egzekucijom;

na osnovu zakona iz 1982, u Gani vam ne moraju reći zašto su vas uhapsili, a ne mogu zašto su vas ubili; da se s ljudima ne bi gnjavili pojedinačno, Mozambik ih likvidira u masovnim izdanjima od 400 kopija, kako je komesar Konventa Fousche postupio u Tulonu kada je taoce vezane u snop mlatio topovskim kartečima;

u Namibiji je isledniku dopuštano da s uhapšenikom radi što god mu je volja, jedino ne sme da ga „nepotrebno” ubije, dok, ako se potreba ukaže, i to može; u Južnoafričkoj Uniji su, takođe, zakonom zaštićeni policajci, a ne zatvorenici. Za svaki čin učinjen bona fide, „u dobroj nameri”, ne odgovaraju, pa ako pri tom podlegnete, pošto je namera bila dobra, i tek se slučajno rđavo završila, njemu se ništa ne događa;

tamo vas bona fide tuku korbačima od kože rinocerosa tzv. sjamboc, i guše u plastičnim vrećama, koje ne ostavljaju traga, osim ako vas u njima zaborave; u Brazilu privatni, paramilitarni „Odredi smrti”, sastavljeni od policajaca, u slobodnom vremenu održavaju red, u 1987. putem oko 1000 ubistava;

u Columbiji deluje 237 tajnih redarstvenih organizacija koje dovršavaju teror što ga policija (Departamento Admmistrativo de Seguridad ili DAS), po tradiciji ipak birokratska ustanova, propusti da postigne; u Ekvadoru hapse, ispituju i muče decu od osam godina, valjajući ih preko bodljikave žice; u El Salvadoru „Odredi smrti” regularno izdaju listu osuđenih na smrt, pa ih tek onda jure, što znatno povećava lovačko uzbuđenje obe strane i u celu stvar unosi sportski duh, a zvanična policija priznanja uhapšenih objavljuje preko televizije;

u Gvatemali je utemeljena zvanična „Predsednička komisija za nestajanje”, čija dužnost, naravno, nije da traži nestale ljude, već da ispita zašto su nestali, mada je svima to jasno i nije im jasno jedino gde su. A Komisija, pošto ih ne može naći, ne može ni da ih pita gde su i zašto su nestali. 10
U Rumuniji, gde je ceo narod bio u zatvoru, ceo podvrgnut mučenju, Amnesty International je tokom 1987. imao teškoća da izabere koga da brani, pa se opredelio za begunce iz Rumunije koje su jugoslovenske vlasti džabe vratile preko granice, umesto da šefovi država s njima trguju, kao što su radili s drugom Vladom Dapčevićem;


pošto je Ajatolah Montazeri izjavio da „ako Iran napravimo sudskim primerom za druge nacije, sve će slediti našu revoluciju”, prešlo se na to pravljenje već oprobanim sredstvima, ali se broj mrtvih još ne zna; u Australiji pažnju privlači nesrazmerno visok procenat smrti osuđenih urođenika, premda ih vlada smatra prirodnim, budući da je reč o samoubistvu u zatvoru (za zatvorenika od samoubistva prirodnije smrti nema);

u Kini, zbog prenaseljenosti, sve je monumentalno, pa se 32.000 policajaca disciplinski gone zbog prekoračenja ovlašćenja u postupku sa nepoznatim brojem uhapšenika i upotrebe „avionskog leta”, stojanja raširenih ruku pod uglom od 90% ili klečanja na oštrom kamenju; za Kampučiju se ništa ne zna, posle opšteg masakra, možda je i zamor nastao ili se čeka da se stanovništvo razmnoži do broja u kome će se masovno i serijsko mučenje isplatiti.

No comments:

Post a Comment