ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:

“Brigada nam je, u leto 1949., radila na temeljima Predsedništva vlade na Novom Beogradu.

Prvi put krenula je na akciju skoro cela gimnazija. (...)”

Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim propraćena, nikakvim komentarom data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija.

Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji.

Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe skojevci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.

Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi skojevci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo.

Pretpostavljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnik direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.
Ne znam da li sam komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, ukoliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa čak možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. Ovaj se komentar odnosi na jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina, bio opsednut kontraverznom aktivnošću: razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u ideologiji, ciničnog pragmatizma u politici; i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. Time je, u toku mnogih godina, ostao privržen skojevskim idealima kojih se, intimno, nije nikada ni odricao. (...)”

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran skojevskim idealima?

Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa skojevskim idealima? Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati skojevac, a boriti se sa svim skojevskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) Kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno: violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom, po ovim osobinama Mak će i do smrti ostati revolucionar. To jest Idealist.”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove. Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam.

A ne znam u stvari ni šta su to skojevci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, skojevci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine. 

Krleža zatim kaže:

„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni Gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i Istina, jasni kao dva puta dva četiri. (...)“

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Jurija Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje.

Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.

Krleža dalje kaže:

„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas, po Lenjinu, interesuje ili, bolje, trebalo bi da nas interesuje prije svega - i jedino – „samoodređenje proletarijata unutar jednog naroda“. (...)“

Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.

On govori to u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.
 I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima međunarodnim.

 I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine. 

Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.

Krleža na jednom mestu kaže:

„(...) Tridesetitri godine minule su od lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik toga imena i tog perioda. (...)“

Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Krleža zatim veli:

„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste, kao jutarnja svjetlost iz minute u minut.

Iz naše mladalačke, romantične perspektive“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz „Borbe“, januara 1924. godine,

„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku, i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bijedne, politikantske, socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne, i koliko god je to grubo, treba da se kaže: glupe! (...)“

Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
 Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (V nastavak) 

Govori Krleža dalje: „(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca i izgona, motivi šestojanuarskog kraljevskog nasilja, koji su trajali dvadeset godina, ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“

Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:

„(...) Jeseni 1939., u prvim mjesecima evropskog rata kada su elementi gentlemanskog agrementa Molotov - Ribbentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste, paklene magle, drakonskim je mjerama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmiljeli su se detektivi (...).“

Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.

A onda Krleža veli:

„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana, koji osim špricera i klobase ne vjeruje ni u što na svijetu osim u Mali Oglasnik, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare, koja se počela buniti protivu banskog kuružnjaka, kao protivu simbola državne stvarnosti. (...)“

Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (IV nastavak) 

Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na izborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata, nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske Komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.

Krleža veli:

„Stvorena po zapadnoevropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918 – 1919., versailleska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u rukama mlade buržoazije, zaista je to i postala što je po financijalno-političkom planu i trebala da bude: vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“

To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine, zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.

Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:

„(...) Danas, u razgaru takozvane strukturalne krize seljačkog gospodarstva, kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocijepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen, na nacionalnoj ekonomskoj bazi od šestotina dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju, (...).

Danas, kada je industrija doživjela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama (...), kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, (...)“ itd, itd.

Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neusavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.

Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:

„(...) Ako je svrha građanske klase, da se oslobodi nacionalno (u obliku samoodređenja do ocepljenja) samo zato, da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom takozvanom nacionalnom slobodnom tržištu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više, za to, da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cijenu? (...)“
Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr. Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet.

Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (III nastavak) 

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) u toj atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane.“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.

„Ali neka ne misle“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan, da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije, koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja, ili su krvarile po frontama, mladenački naivno žrtvujući sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova, te sazrijevajući polagano još od balkanskih ratova, preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarska i Moskve; one i danas postoje, (...)“

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko-hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje:

„(...) Neka razmisle o tome, da je još uvijek bolje, da njihova djeca slome štap na njima kao nad lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“
Dalje Krleža veli:

„(...) Hrvatski proleterijat, koji nije nikada priznao taj fait-accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u ustavotvornoj skupštini 1920., za federativnu, demokratsku republiku južnoslovjensku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevske vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjenskih naroda, poslije vidovdanskog atentata.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (II nastavak) 

Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu šta oni govore:

„(...) - Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine, zaostalim, agrarnim seljačkim zemljama - potpuno suvišni strojevi! Šta će nama ova glupa industrijalizacija, kada i onako nemamo novaca da je dovršimo?“

Eto, to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:

„ - Slijepa sila ovog balkanskog fašizma - ubila je – kažu – u našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve najprimitivnije elemente građanske sigurnosti!“ I to je tačno.

„ - Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem, na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase, davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja, gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, financijalni diletantizam je potpuno uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo i davimo se u vlastitom glibu. (...)“

Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošloga stoljeća platili smo sa pola milijuna američke emigracije i milijun do dva milijuna mrtvih u periodu 1914 – 1918., a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi seljačkih dugova Privilegovanoj agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svjetskog rata sa milijun i sedamstotina hiljada mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.

„(...) A istodobno,“ kaže Krleža, „imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije, (...)“

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.

„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnoga prava, prava svojine, i stvari su podijeljene na moje i na tvoje, i vladaju barbarske kanibalske devize ’vae victis’ (...)“

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržišnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
 „(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva.

Jedni krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće.“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (I nastavak) 

Krleža veli:

„(...) sa mračnim inkvizitorskim solunskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom i kajmakčalanskim četničkim mentalitetom sa abdulhamidovskim carinicima i žandarmima, korupcijom, sa neodržanim vladinim potpisima, ministrima defraudentima, i t. d.? (...)“

Sad bismo mogli kazati sa mračnim inkvizitorskim informbirovskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom u Titovom dvoru, sa kozačkim, partizanskim mentalitetom, i UDB-aškim carinicima i žandarima, korupcijom, sa ministrima defraudantima, itd. Šta bi se, dakle i opet izmenilo?

Krleža veli:

„(...) Ti bijedni političari nijesu predstavljali nikoga pak ni same sebe, jer nitko od njih nije nikada imao nikakvog mandata, pošto ta gospoda nijesu uopće imala nikakvog kontakta s masama, u čije ime su vodili takozvanu politiku.

Vodeći računa isključivo o svojim sitnim merkantilnim interesima, rezignirano ne vjerujući u socijalnu svijest bilo čega što se zvala „masa“, ti su mozgovi živjeli od kompilacija najvulgarnije bečke rennerovske propagande, (...)“

Ovde bismo mogli izmeniti samo poslednji deo rečenice i reći: ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije marksističke propagande.

Krleža zatim kaže:

„(...) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakoga čovjeka, da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže „ne“, ako je, dakle, demokracija: „ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da negira ono što hoće“, ako je to parlamentarno pravo - pravo negacije po liniji svog uvjerenja – (...)

- pravo poricanja, onda je pravo i smisao prava ove socijalističke demokracije u tome, da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću, koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije.

Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona ne će da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada, jeste naša slobodna subjektivna, građanska demokratska volja. (...)“

I ovom bi se teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja, karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine.

Ako se može kazati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratska njegova misao u odbranu demokratije.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. 

Miroslav Krleža o socijalizmu. U „Književnosti“ broj 12 za 1982. godinu, časopis objavljuje tekst Miroslava Krleže pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“, odnosno govor koji je Krleža održao u Radničkoj komori u Zagrebu 8. novembra 1950. godine.

Ovaj članak se sa malim izmenama, premda se odnosi na međuratnu Jugoslaviju može primeniti i na situaciju socijalističke Jugoslavije osamdesetih godina.

Krleža kaže:

„(...) u toj ukletoj noći našeg parlamentarizma, u kavalerijskoj jašionici kraljevske garde u ulici Miloša Velikog, kao udar vašarskog bubnja čula se grmljavina političkoposlovnih pojmova kao što su: Thurn &Taxis, Mailath, Sekvestar, Agrarna reforma, Špirit, Šume (...), Bor,

Afera sa željezničkim pragovima, Monopol šećera, Opijum, Dunav, Drava, Sava (...), Markov protokol, Sporazum, Našička, Revizija Ustava, Centralizam, Korošec na Bledu, Ljubljansko Jutro, Činovnička vlada, Trepča, Jadranska Plovidba, Privilegovana agrarna banka (...), i t.d i t.d., (...).“

Ako bismo sve ove pojmove zamenili sa nekim drugim, dobili bismo sliku našu danas. Onda bismo kazali kao što je Krleža kazao, govorili bismo o udaru vašarskog bubnja kojim se čuje grmljavina političko-poslovnih pojmova, kao što su: reprogramiranje dugova, devedeset milijardi dolara deviznog debalansa, afera Đureković, bonovi ili ne, novi carinski propisi, kreditni sistem, afera ove ili one pljačke,

Međunarodni monetarni fond, kontrarevolucija na Kosovu, afera sa benzinskim bonovima, stabilizacija, afera Medenica, centralizam ili decentralizam, revizija Ustava, eksport, import, Milka Planinc u Ljubljani, itd, itd. U čemu je onda zapravo razlika?
Krleža zatim kaže:

„(...) sve je to jedno drugome podvaljivalo, sve je to gledalo jedno drugo da urniše i da ujduriše, (...), da jedno drugo satre, da jedno drugom satera kuršum u grlo, da se dokopa mangupskog „vođstva“, da zaradi i da zdipi, ako ne već pitu, ono bar pitino dete! (...) Ovaj naš južnoslavenski demokratski parlamentarizam nije nikakva garancija da se jašionica kraljevske garde iz ulice Miloša Velikoga ne će povampiriti! (...)“

Ovde bi moglo sve ostati osim što bismo mogli kazati da se ovog trenutka ne plašimo nikakve kraljevske garde nego Crvene garde i da je se plašimo čak i više nego što su je se plašili pametni ljudi 1945. godine.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 11. januar 1983. godine. 
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika. 

Kermauner, međutim, drži, to se iz dnevnika vidi, da disidenti sa kojima on održava odnose od te ogorčenosti ne pate. Ali ako čovek pažljivo pročita taj dnevnik, onda će se videti da ti ljudi i te kako pate od te ogorčenosti, bez obzira iza kakvih ih spokojnosti skrivali, da od tih ogorčenosti trpi i sam Kermauner, čak i u ovom daleko hladnijem dnevniku, nego što je bilo njegovo „Druženje“ sa njim pre dve godine u „Književnosti“.

Ta ogorčenost, jasno uočljiva, smeta da se nova saznanja prime onako kao što dolikuje jednom misaonom čoveku, mirno, spokojno, kao deo opštih saznanja, jer sva i ona bivša i ova sadašnja i ona buduća, predstavljaju deo čovekove lične kulture, nikakvo nasleđe koje bilo od koga primljeno, nego nešto što pripada nama i što je od nas neodvojivo.

Način na koji govori Kermauner o nasleđu pokazuje da on pod nasleđem, duhovnim nasleđem, vidi jednu ideologiju koja je u jednoj zemlji dovela do sadašnje vlasti, da on u tome ne vidi jedno duhovno blago, da on u tome vidi jednu pragmu.

Zbog toga nije kadar da iz tog nasleđa uzme ono što je još uvek živo i što za njega još uvek vredi. Tako govori o politici sa prezirom, kada je ona vlastoljubiva. Ove njegove definicije pokazuju da ni sam nije toga oslobođen.

Ono što kod Dobrice on smatra gotovo najvažnijim u njegovom duhovnom profilu to je u stvari njegovo mesijanstvo. Imam utisak da bi Taras Kermauner vrlo rado želeo da bude u Sloveniji ono što je Dobrica u Srbiji. Ali se Kermauner ne pita da li je mesijanstvo najpogodniji oblik za jednog slobodnog intelektualca.

Da li je širenje ideja u koje čovek nije sasvim siguran, pogodan put da čovek ostavi trajan trag u duhovnoj kulturi svog naroda. Naročito za one ljude koji su imali druge ideje i koji su isto mesijanstvo i na njima pokazivali.

Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 11. januar 1983. godine. 
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika. 

Na visokoj temperaturi telo vrlo često gubi oblik, kad se smesa ohladi ne dobija se drugi definitivan i gotov, već jedan hibrid koji veoma često ima nakazne konture. Mnogi disidenti, a pod njima uvek podrazumevam samo one koji su pripadali partiji ili sličnim levim idejama, pa se u praksu tih ideja razočarali, misle pod vrlo visokom temperaturom i o svojim starim idejama i o onima koje prihvataju.

Zato te nove ideje i zato te misli koje oni izražavaju kada se oslobode, ili misle da su se oslobodili stega stare dijalektike, nemaju čiste i jasne forme, već pre liče na neko čudovište u kome se mešaju mnogobrojne forme, ali nijedna ne dolazi do svog konačnog finaliteta.

Ti disidenti su naslednici koji su izostavljeni iz pokojnikovog testamenta. Oni se sada sude sa legitimnim naslednicima, da bi ušli u posed za koga misle da im je nepravedno oduzet. Oni nikada ne preduzimaju ništa niti misle na bilo koji način koji bi im mogao oduzeti pravo da se i dalje za to nasleđe bore.

Oni uvek stoje jednom nogom u starom grobu, grobu svojih starih ideja, a tek drugom na ivici groba koji za njih stvaraju nove ideje. Oni su uvek dihotomni, raspolućeni, njihova misao je uvek nervozna, jer nije u stanju da se poput Buridanovog magarca odluči na koju stranu da se okrene.

Kasno, vrlo kasno, upoznati sa plodonosnim i plemenitim stanjem opšte sumnje, oni nisu kadri da tu sumnju kontrolišu. Sumnja kontroliše njih i ne dopušta im da ni u jednom pravcu postignu neki duševni mir ili neku refleksiju koja bi tu sumnju smatrala legitimnom, prirodnom, i sastavnim delom jednog stava onim korektivom koji će tom stavu pomoći da se bez predrasuda, bez fanatizma, bez dogme, uključi u opšte saznanje sveta, fleksibilno, dinamično i u osnovi relativističko.
Ali pošto oni nikada nisu verovali u sumnju kao u nešto iz čega može da proizađe dublje saznanje, oni ni sada, kada tu sumnju realizuju na svojim starim idejama, ne vide u njoj instrument kojim će doći do novih saznanja, takođe izvesnoj sumnji podložnih, nego neku vrstu osvete koju obavljaju nad svojim vlastitim zabludama.

Otuda taj subjektivni ton, otuda ta povišena temperatura, otuda ta jasno uočljiva ogorčenost kad god se govori o idejama koje se više ne zastupaju.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine VIII deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Jasni su recidivi marksizma, jasni su recidivi komunizma, jasno je sve što se tiče levih ideja, ali Hrista tu nema. U kočije njegovih misli za sada je upregnut samo jedan konj i to onaj marksistički. Onaj hrišćanski, ako postoji, on je zaista sasvim nevidljiv. Ili on predstavlja u stvari onaj unutrašnji korektiv, potrebu za njim, nadu, težnju.

No čak i da je tako, on tu nadu i težnju ne ispoljava u dovoljnoj meri da bi se ona jedanput od larvirane mogla pretvoriti u jedno aktivno hrišćanstvo kao što u ovim dnevnicima vidim da stoji sa aktivnim marksizmom i aktivnim levičarstvom.

A što se tiče evrokomunizma, te poslednje slamke za koju se hvataju, vlastitom praksom razočarani komunisti, on tek treba da se iskaže u onim pravim uslovima. Evrokomunizam u opoziciji sasvim je nešto drugo od onoga što bi on mogao biti na vlasti.

Evrokomunizam u opoziciji ima za cilj da umiri onaj srednji građanski deo koji čak i kad je levi glasa za nemarksističke socijaliste. Ima za cilj da pripremi teren za osvajanje vlasti. Kakav bi on bio kada bi ta vlast bila osvojena? To je jedno pitanje koje leži u pomrčini. Ali praksa, praksa komunizma dovoljno ukazuje na to kakav bi on zaista bio kada bi evrokomunisti došli na vlast.

Primeri sa francuskom komunističkom partijom, neprilike sa izvesnim slučajevima italijanske ili španske komunističke partije ukazuju na to da u njima postoje dovoljno jake snage koje bi po dolasku na vlast mogle ovu da vrate na istočno-evropski put.

Istočno-evropski put je zapravo jedini put kojim partija može da ide. Taj put je fundiran u temeljima ideologije i od njega se ne može pobeći, bez obzira što pojedinci mogu misliti drukčije i nastojati partiju sa tog puta da skrenu. Ideologija je isuviše jaka, suviše u sebi nosi završen sistem prakse da bi se on mogao izbeći, a da se ne pređe u jednu sasvim drugu ideologiju.
Protivnici evrokomunizma imaju tu pravo kad tvrde da bi primenjivanje načela evrokomunizma u krajnjoj liniji dovelo do odbacivanja komunizma od strane tih partija i do njihove socijaldemokratizacije.

Interesantno bi bilo znati da li je Kermauner religiozan? To se iz tekstova ne vidi. Pretpostavljam da nije, inače bi njegove ideje bile daleko više hrišćanske. Hrišćanstva bez Boga nema. Hrišćanstvo bez Boga je humanizam, na istoj ravni kao i socijalizam, kao i sve tzv. napredne ideje XIX ili XX veka, koje su ljudsku istoriju dovele do pred njen pad.

Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije. Ne vidim zašto bi ona imala ikakve prednosti nad ostalim ideologijama koje su već iscrple svoju snagu i pokazale svoju ništavnost.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo X

ODLOMCI DNEVNIKA, deo X 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
VII deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Govori zatim o sedmorici profesora Kermauner:

„(...) Za čoveka,“ pri tome misli na Ljubu Tadića, „koji veruje u svoje ideje, društveno državna blokada tih ideja je nešto mučno; naročito ako ne nastaje spontano, igrom sudbine, nego određene ustanove o njoj brinu i budno je obnavljaju. (...)“

Ponovo bih mogao samo dodati da se u tom položaju nalazi toliko mnogo ljudi o kojima Kermauner ne misli. Isto tako mogu dodati i to da dok sam se ja u svoje vreme zalagao za tu sedmoricu profesora i u studentskim demostracijama i kasnije, oni nisu u preteranoj meri održali obećanje da će se boriti za sve one koji usled toga imaju neprilika.

Na kraju krajeva meni je između ostaloga i zbog njih oduzet pasoš, a nikada nisam video nijedan od njihovih potpisa, uostalom ničiji drugi, sem Krivokapića i jednog intervjua Matije Bećkovića, koji bi se brinuli o mom statusu i o mom položaju.

 Dalje kaže Kermauner:

„(...) Može li se Ljubi prebaciti da, usled te svoje vedrine, svet posmatra suviše jednostavno i misli da će spas doći od humanijeg, više građansko-pravnog marksizma? Nije li svaka - tako dragocena - vera u suštini pojednostavljivanje? (...)“
Jeste. A posebno ako se to pojednostavljivanje kreće u limitiranim okvirima jedne zastarele ideologije i od jedne strašne i istorijski negativno osvedočene prakse.

Međutim ono što je simptomatično u celom tom dnevniku, a što se odnosi i na onaj prvi dnevnik pod naslovom „Druženje sa dnevnikom“, jeste potpuno odsustvo hrišćanskih ideja iz misli Kermaunera. Ja ne znam na osnovu čega on sebe smatra hrišćaninom, kada način na koji misli, stil kojim govori, paralele koje pravi, nade koje gaji, nemaju u sebi ničeg hrišćanskog.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo IX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo IX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
VI deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Kaže Kermauner:

„(...) Sledim napregnutim očima živahnog Dobricu koji je zamišljen i zabrinut, a zanosan i nepopustljiv; koga energija ne izdaje; koji svaku stvar priča sa urođenim književničkim - pripovedačkim, arhaičkim – darom; koji jasno slika naše teškoće, promašaje, zla, ali u okviru demokratskom, nacionalno svesnom, umnom. Prevodi me u lepu, dobru, bezbednu tradiciju.

Moj pogled na svet je manje jedinstven, oko sebe vidim manje smisla, kod mene su prekinute linije, sve mi beži i svet mi svakog trenutka pokazuje novo lice. Upravo zato mi se sviđa starešinska čvrstina, koja u sebi ima i mladićku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja, prihvatanja. Dobrica u sebi nosi poslanje; posvećuje mu svoj život. Nije li to za primer?

Da li bi trebalo da mi smeta njegova izuzetna odanost srpskom narodu? Nije li i takva odanost sama po sebi za primer? Da li bi trebalo da budem nezadovoljan što Slovence i njihove probleme skoro da i ne poznaje? Ne izgledaju mu dovoljno značajna, da bi želeo da se sa njima upozna? Nisam li ja zato ovde, da mu ih otkrijem, da ga privučem na slovenačku stranu? (...)“
Sa najvećim brojem ovde obeleženih Dobričinih osobina i sa opisom njegovog ponašanja, sa mišljenjem o njemu kao o čoveku pozvanja i poslanja, i ja bih se složio. Samo ima jedno zapažanje koje je tačno, a koje pobuđuje sumnju. Kermauner kaže da mu se sviđa starešinska čvrstina koju u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
 V deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Predrag Palavestra je u jednom razgovoru sa mnom nazvao te ljude o kojima govori Kermauner “uvređeni kraljevi rođaci – pripadnici Fronde“. I ovde se pokazuje to osećanje. Kermauner govori o zajednici misli. Ali tu zajednicu misli obrazuju isključivo ljudi koji su bili u partizanima ili ako nisu - potiču iz komunističkih porodica.

Oni sebe smatraju ravnopravnim građanima, iako se nalaze na marginama društvenog života usled neslaganja sa političkom linijom njihove nekad vlastite partije.

Ali oni nijednog trenutka ne razmišljaju na kojim se marginama nalaze oni ljudi kojima nije dopušteno da imaju svoju partiju, koji je nikad nisu mogli imati u ovoj zemlji, koji nikad u ovoj zemlji slobodno nisu mogli izražavati mišljenje koje je bilo suprotno njihovom i koji ni sada ne veruju da bi u svetu kakav bi želeo da bude Kermauner mogli to mišljenje potpuno da izraze.

Možda se varam, možda u slučaju Kermaunera se varam, ali nisam siguran da bih se varao u slučaju nekih drugih pripadnika te Fronde, ako bi ikada došli na vlast.

A onda, ono što te ljude prema Kermauneru ujedinjuje, mada se razlikuju u nečem drugome, odbojnost naime prema korupciji, staljinizmu, politikantstvu, pokornosti i cinizmu, sve su to odbijanja normalnog, časnog čoveka, koji ne mora čak ni političarem biti pa da sve te stvari odbija.

Tu se ne vidi nikakvo stvarno zajedničko mišljenje. Ništa što bi moglo duhovno da ih povezuje. Ta odbijanja su odbijanja moralne prirode.
Dalje Kermauner govori o Dobrici i ovo beležim samo zato da bih uporedio sa nekim svojim delovima dnevnika u kome ja dajem Dobričin profil.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
IV deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste. Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost.

Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.

Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublažava putem neke lične emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli.
Povodom susreta sa Dobricom na Dedinju, Kermauner piše:

“(...) Prijatelje interesuje šta o ovome ili onome mislim ja, a mene možda i više intersuje šta misle oni.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo VI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
 III deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Dalje kaže Kermauner:

„Evrokomunizam, doduše, još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je realna platforma kako za Zapad, kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok, kome je odvratan staljinizam. Ma koliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju centralističko-staljinistički recidivi,“ ovo piše u junu 1981, „niko me neće ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička političko-socijalna i ekonomska rešenja.“

Taj nesrećni evrokomunizam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u razmišljanju. Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i staljinizma jedne varijante socijalizma. Jer kada bi se teza Kermaunerova prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.
Kermauner dalje piše:

„Sam nisam ni katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam, ponosan na svoju ’međupoziciju’, nesvrstanost, neupregnutost. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i demokratske marksiste, da ih pretvaram u slobodno lebdeće - nomadske - intelektualce.

Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste, uz jednu jedinu promenu: da se svako de-politizuje, ako je politika izraz za vlastoljublje; da se kultiviše, ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života? (...)“

ODLOMCI DNEVNIKA, deo V

ODLOMCI DNEVNIKA, deo V 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 

II deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Komentar. I opet taj nemogući hibrid, taj spoj između hrišćanstva i marksizma, taj tzv. hrišćanski marksizam ili marksističko hrišćanstvo. Želi li Kermauner da od marksizma napravi religiju ili da od hrišćanstva napravi ideologiju?

U prvom slučaju on bi se vratio u staro doba marksizma kada je on zaista bio religija. U drugom slučaju on bi išao stopama crkve koja je pokušala od jednog slobodnog hrišćanstva da napravi ideologiju. Ili je to zapravo pokušaj da se socijalizam moralno izmeni, odnosno da se moral Nječajeva zameni moralom Hrista?

U jednoj rečenici međutim primećuju se tragovi izvesnih shvatanja za koja ne znam da li ih je Kermauner delio, ali koja su ovde do te mere prisutna da mi se čini da ih je morao deliti. On je mora biti stajao nekada daleko više u levo nego sada. Ja ne znam, ali možda je bio i član Komunističke partije. Razmišljanja, stilizacija, forme u kojima saopštava neke od svojih misli kriju u sebi takvo nasleđe.

On govori o praksisovcima i kaže da „oni nisu pali u prazan antikomunizam“. Time hoće da kaže zapravo da je principijelan antikomunizam u stvari prazan antikomunizam. Time odaje poštu svojim odbačenim idejama onako isto kao što nesvesno rade to ljudi tima M. D. U drugom delu te rečenice još je opasniji znak.

Hvaleći praksisovce što su se odupreli takvom putu totalnog odbacivanja komunizma on kaže „premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali“. To „neprijatelj“ zvuči grubo i to zvuči upravo onako kao što tu reč izgovaraju ortodoksni komunisti kada nakon izgovaranja takve reči dolaze dela koja vode u zločin. Nema u tome ničeg hrišćanskog.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Godine koje nisu pojeli skakavci 

Policiji postrevolucionarnih godina, njenim islednim i zatvorskim organima, kao ni socijalističkom pravosuđu, nisam, nadam se, ni u čemu ostao dužan. Naslikao sam ih onako kako su hteli da izgledaju, ne znajući da će doći vreme kada se tom slikom neće više ponositi.

Oni su, uostalom, proizvod svog vremena, kome i mi dugujemo svoju sliku iz istog vremena. Ponovo ćemo se sresti, kao teme, u budućnosti, za stolom istoričara, koji mnoge od naših ciljeva, nesporazuma, omraza, neće razumeti.

Ali ako ih bude razumeo, pa još s njima i saosećao, naša je bitka bila uzaludna. Godine na robiji stvarno su pojeli skakavci.

Svet je, naime, ostao isti. Rupa za biblijskog Josifa još je otvorena, još prima goste.
I kada taj istoričar bude otišao na izlet izvan grada, da se odmori od biografije ljudskog ropstva, pa u daljini, nad čednim šumarkom od plastike, pozlaćenim zracima gorostasnog reflektora na zalasku, vidi siluetu usamljene sive građevine, natkriljene visokim tornjevima, ne mora se pitati šta je to što vidi.

To je, ako ne pazi šta radi, njegova buduća kuća.

To je i Sremska Mitrovica.

LONDON, 27. mart 1990.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo IV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo IV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

I deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) 

Opet imam nesanicu, probudio sam se oko 4 sata i ne mogu spavati. Čitam novi dnevnik Tarasa Kermaunera u “Književnosti” broj 1-2 za 1983. godinu. Njegov dnevnik pod naslovom “Druženje s dnevnikom” u prošlogodišnjim brojevima “Književnosti” čitao sam sa velikim zanimanjem.

Dnevnik ima sjajnih partija premda je nešto razvučen i konfuzan na mestima, a i lični momenti odneli su na puno stranica prevagu nad opštim. Smetala mi je naravno i moja vlastita ograničenost, moje nepoznavanje situacije u Sloveniji, pominjanje mnogobrojnih imena o kojima ništa ili jedva šta znam.

Ali u celini čovek mi se činio pametnim, a iznad svega poštenim i otvorenim. Ovde takođe nalazim vrlo zanimljivih zapažanja, sa više lakoće pratim ovaj deo zato što je nekako bliži opštim temama, a manje posvećen slovenačkim prilikama. U odeljcima dnevnika pod naslovima “Meditacija o nekim perspektivama” i “Prijateljski simposion” nalazim neke delove koje vredi i zabeležiti i prokomentarisati.

Kermauner kaže:

“(...) Zato se i vezujem za mlade - neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene – hrišćane; (...).”

ODLOMCI DNEVNIKA, deo III

ODLOMCI DNEVNIKA, deo III 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 
Petak, 17. decembar 1982. godine 

III deo Krležina doživotna robija 
Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji 

(Jedna ispravka koja se tiče Krleže. Nije tačno da najveći broj ljudi koji se razočaraju u jednu ideologiju pristupaju nekoj drugoj, veoma često sasvim suprotnoj. Najveći broj ljudi koji se u jednu ideologiju razočaravaju ostaju u stvari u njenim okvirima, pokušavajući da bilo na koj drugi način nađu alibi za ovakvu izdaju svog osećanja, da su bili u zabludi i da su u zabludi i sada.

Za napuštanje, javno napuštanje, jedne ideologije potrebno je mnogo ne samo unutrašnje, duševne, već i izvesne građanske hrabrosti, jer su često posledice veoma opasne za takvu vrstu ljudi. Dakle, ono što sam rekao o Krleži nije u stvari tačno.

Kad čovekov život ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, nego misaono, filosofsko saznanje o svetu, onda je mogućno, čak i ako se čovek u tu ideologiju razočara, da se ponaša kao da se nije razočarao i da deluje u ime njeno i za nju.

Ako se čovek, međutim, razočara u višu ideju, u jedan misaoni sistem kome je pripadao, nije nikada i nipošto moguće da još uvek ostane u njegovom okviru. Onda mora da traži neki drugi, on je tada prosto izbačen u svet ideja da traži nešto što će zameniti njegove razorene misli i naći nov smisao za svoje postojanje.

Tu je ogromna razlika između ljudi koji su ideolozi i ljudi koji su mislioci. Krleža je bio onaj prvi. Zbog toga je mogao da ostane u okvirima svoje razorene ideje i da ne bude prinuđen da izađe iz zatvora čiji su se zidovi oko njega svuda već bili srušili.)

ODLOMCI DNEVNIKA, deo II

ODLOMCI DNEVNIKA, deo II 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 17. decembar 1982. godine 
II deo Krležina doživotna robija 
Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji 

Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike. Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.

Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog?

Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam? Ja lično ne verujem.

Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.

Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.
On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik.

Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina.