Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
IV deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.
Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste. Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost.
Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.
Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublažava putem neke lične emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli.
Povodom susreta sa Dobricom na Dedinju, Kermauner piše:
“(...) Prijatelje interesuje šta o ovome ili onome mislim ja, a mene možda i više intersuje šta misle oni.
Svako od njih - od nas - misli na svoj način, mada nas objedinjuju i neka zajednička ubeđenja; odbojnost prema korupciji, staljinizmu, politikanstvu, pokornosti, cinizmu; potreba za promišljanjem toga što se zbiva sa zemljom u kojoj živimo i koju volimo, šta su njene svetle tradicije, a šta ono što smeta, gde se nalaze mogućnosti za budućnost, a gde ih očigledno nema.
Smatramo se ravnopravnim građanima. Neki među nama su bili u partizanima, drugi potičemo iz komunističkih porodica; za ovu državu nas vezuje i nasledna odgovornost. Nismo pristali na to da se osećamo izgurani. Sam, doduše, živim na margini, ali ne mislim da je moja ivica u Jugoslaviji nešto manje, nego što su razni centri koji odlučuju o našoj zajedničkoj i pojedinačnoj sudbini.
Raspravljamo sa samosvešću, slobodno, mirno. Posebno mi se dopada to što niko među nama nije ni uvređen ni gorak. Boli nas, onoliko koliko i treba za nekog ko oseća krivicu, neprestanu izloženost napadu; ali je taj bol samo deo duše, a ne njen primum signum. (...)”
No comments:
Post a Comment