ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 11. januar 1983. godine.
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika.
Kermauner, međutim, drži, to se iz dnevnika vidi, da disidenti sa kojima on održava odnose od te ogorčenosti ne pate. Ali ako čovek pažljivo pročita taj dnevnik, onda će se videti da ti ljudi i te kako pate od te ogorčenosti, bez obzira iza kakvih ih spokojnosti skrivali, da od tih ogorčenosti trpi i sam Kermauner, čak i u ovom daleko hladnijem dnevniku, nego što je bilo njegovo „Druženje“ sa njim pre dve godine u „Književnosti“.
Ta ogorčenost, jasno uočljiva, smeta da se nova saznanja prime onako kao što dolikuje jednom misaonom čoveku, mirno, spokojno, kao deo opštih saznanja, jer sva i ona bivša i ova sadašnja i ona buduća, predstavljaju deo čovekove lične kulture, nikakvo nasleđe koje bilo od koga primljeno, nego nešto što pripada nama i što je od nas neodvojivo.
Način na koji govori Kermauner o nasleđu pokazuje da on pod nasleđem, duhovnim nasleđem, vidi jednu ideologiju koja je u jednoj zemlji dovela do sadašnje vlasti, da on u tome ne vidi jedno duhovno blago, da on u tome vidi jednu pragmu.
Zbog toga nije kadar da iz tog nasleđa uzme ono što je još uvek živo i što za njega još uvek vredi. Tako govori o politici sa prezirom, kada je ona vlastoljubiva. Ove njegove definicije pokazuju da ni sam nije toga oslobođen.
Ono što kod Dobrice on smatra gotovo najvažnijim u njegovom duhovnom profilu to je u stvari njegovo mesijanstvo. Imam utisak da bi Taras Kermauner vrlo rado želeo da bude u Sloveniji ono što je Dobrica u Srbiji. Ali se Kermauner ne pita da li je mesijanstvo najpogodniji oblik za jednog slobodnog intelektualca.
Da li je širenje ideja u koje čovek nije sasvim siguran, pogodan put da čovek ostavi trajan trag u duhovnoj kulturi svog naroda. Naročito za one ljude koji su imali druge ideje i koji su isto mesijanstvo i na njima pokazivali.
Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.
No comments:
Post a Comment