ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (II nastavak) 

Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu šta oni govore:

„(...) - Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine, zaostalim, agrarnim seljačkim zemljama - potpuno suvišni strojevi! Šta će nama ova glupa industrijalizacija, kada i onako nemamo novaca da je dovršimo?“

Eto, to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:

„ - Slijepa sila ovog balkanskog fašizma - ubila je – kažu – u našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve najprimitivnije elemente građanske sigurnosti!“ I to je tačno.

„ - Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem, na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase, davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja, gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, financijalni diletantizam je potpuno uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo i davimo se u vlastitom glibu. (...)“

Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošloga stoljeća platili smo sa pola milijuna američke emigracije i milijun do dva milijuna mrtvih u periodu 1914 – 1918., a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi seljačkih dugova Privilegovanoj agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svjetskog rata sa milijun i sedamstotina hiljada mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.

„(...) A istodobno,“ kaže Krleža, „imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije, (...)“

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.

„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnoga prava, prava svojine, i stvari su podijeljene na moje i na tvoje, i vladaju barbarske kanibalske devize ’vae victis’ (...)“

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržišnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
 „(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva.

Jedni krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće.“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.