ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (III nastavak) 

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) u toj atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane.“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.

„Ali neka ne misle“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan, da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije, koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja, ili su krvarile po frontama, mladenački naivno žrtvujući sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova, te sazrijevajući polagano još od balkanskih ratova, preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarska i Moskve; one i danas postoje, (...)“

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko-hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje:

„(...) Neka razmisle o tome, da je još uvijek bolje, da njihova djeca slome štap na njima kao nad lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“
Dalje Krleža veli:

„(...) Hrvatski proleterijat, koji nije nikada priznao taj fait-accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u ustavotvornoj skupštini 1920., za federativnu, demokratsku republiku južnoslovjensku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevske vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjenskih naroda, poslije vidovdanskog atentata.


Krnja konstituanta, respektive krnji parlamenat, koji uslijed tog nasilnog čina već na početku nikada nije mogao postati parlamentarnim sredstvom, predstavljao je obično policijsko nasilje, a svi parlamentarni izbori do šestoga januara bili su karikatura demokracije. Više od dvadeset godina ovom zemljom tekla je krv.“