SVIM VERNIM ČITAOCIMA BLOGA ŽELIM PUNO SREĆE I SVE NAJLEPŠE U NOVOJ GODINI I LEP BOŽIĆ
Saturday, December 31, 2016
SREĆNE PRAZNIKE
SREĆNE PRAZNIKE
SVIM VERNIM ČITAOCIMA BLOGA ŽELIM PUNO SREĆE I SVE NAJLEPŠE U NOVOJ GODINI I LEP BOŽIĆ
SVIM VERNIM ČITAOCIMA BLOGA ŽELIM PUNO SREĆE I SVE NAJLEPŠE U NOVOJ GODINI I LEP BOŽIĆ
Friday, December 30, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” IV deo (Beleška za esej nastavak)
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji.
Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraknog čoveka, čoveka kao takvog, već određenih ljudi, a onda se datog romana ne tiču sudbine nekih drugih, ma kako bile značajne.
Eventualne nesreće jednog Eskima ne mogu se objasniti nesrećama indijskog seljaka i glađu u oblasti Ganga.
Svaki ima svoje razloge za nesreću i pisac se mora držati environmenta, jedne određene ljudske sudbine. Sve ostalo je posao istoriografije.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” IV deo (Beleška za esej nastavak)
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji.
Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraknog čoveka, čoveka kao takvog, već određenih ljudi, a onda se datog romana ne tiču sudbine nekih drugih, ma kako bile značajne.
Eventualne nesreće jednog Eskima ne mogu se objasniti nesrećama indijskog seljaka i glađu u oblasti Ganga.
Svaki ima svoje razloge za nesreću i pisac se mora držati environmenta, jedne određene ljudske sudbine. Sve ostalo je posao istoriografije.
Thursday, December 29, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” III deo (Beleška za esej nastavak)
Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“ koji bih eventualno poslao „Književnosti“ kao odgovor na istoimenu anketu.
Pisci komunisti ili oni koji se bave politikom u kulturi, ne nužno i kulturnom politikom, najčešće ne kulturnom politikom, morali bi se zapravo zapitati kako bi na ova pitanja koja postavlja anketa odgovorili njihovi fundatori, fundatori njihove ideologije – Marks, Engels, a zatim oni koji su tu ideologiju prvi put u praksi primenili – Lenjin, Trocki, Lunačarski, da u ovom trenutku zanemarimo Staljina.
Videli bi zapravo da odgovor nije uvek isti.
Da je različit u vremenu u kome je Lenjin na primer bio u opoziciji i kasnije kad je započela revolucija, i u doba građanskog rata, videli bi u stvari zapravo da odgovor nije isti i upravo ta različitost, a često i protivurečnost tih odgovora, ilustrovala bi najbolje i njihove vlastite dileme.
Ja nisam marksist i naravno nisam na takve konsultacije obavezan, odnosno jesam samo u toliko u koliko odgovori doktrine obrazuju jednu praksu koja dolazi u sukob sa mojim praksisom, sa mojom profesionalnom savešću.
Do kakvih apsurdnih zahteva dolazi se sledeći takvu logiku zahteva, koji su na primer skrivili neke od najslabijih stranica romana Isakovićevog Trena 2, a uvođenjem tzv. istorijskog konteksta kroz članak o IB-u i uveli tu knjigu u oblast groteske, a nas čitaoce među morone, vidi se iz zahteva boraca Knina, da na primer jedna Golubnjača radi istorijske istine, pored ustaških zločina, opiše i četničke, odnosno srpske.
Vidi se dakle iz zahteva, odnosno iz primedbe da je knjiga slaba upravo zbog toga što ne uspostavlja tu istorijsku ravnotežu.
Ali onda zašto samo njih? Zašto samo četničke? Šta je sa balistima, ljotićevcima, šta je sa komunistima, najzad?
Bilo bi dakle to isto kada bi odbacili roman o krojačima samo zato što u njemu o stolarima nema ni reči.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” III deo (Beleška za esej nastavak)
Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“ koji bih eventualno poslao „Književnosti“ kao odgovor na istoimenu anketu.
Pisci komunisti ili oni koji se bave politikom u kulturi, ne nužno i kulturnom politikom, najčešće ne kulturnom politikom, morali bi se zapravo zapitati kako bi na ova pitanja koja postavlja anketa odgovorili njihovi fundatori, fundatori njihove ideologije – Marks, Engels, a zatim oni koji su tu ideologiju prvi put u praksi primenili – Lenjin, Trocki, Lunačarski, da u ovom trenutku zanemarimo Staljina.
Videli bi zapravo da odgovor nije uvek isti.
Da je različit u vremenu u kome je Lenjin na primer bio u opoziciji i kasnije kad je započela revolucija, i u doba građanskog rata, videli bi u stvari zapravo da odgovor nije isti i upravo ta različitost, a često i protivurečnost tih odgovora, ilustrovala bi najbolje i njihove vlastite dileme.
Ja nisam marksist i naravno nisam na takve konsultacije obavezan, odnosno jesam samo u toliko u koliko odgovori doktrine obrazuju jednu praksu koja dolazi u sukob sa mojim praksisom, sa mojom profesionalnom savešću.
Do kakvih apsurdnih zahteva dolazi se sledeći takvu logiku zahteva, koji su na primer skrivili neke od najslabijih stranica romana Isakovićevog Trena 2, a uvođenjem tzv. istorijskog konteksta kroz članak o IB-u i uveli tu knjigu u oblast groteske, a nas čitaoce među morone, vidi se iz zahteva boraca Knina, da na primer jedna Golubnjača radi istorijske istine, pored ustaških zločina, opiše i četničke, odnosno srpske.
Vidi se dakle iz zahteva, odnosno iz primedbe da je knjiga slaba upravo zbog toga što ne uspostavlja tu istorijsku ravnotežu.
Ali onda zašto samo njih? Zašto samo četničke? Šta je sa balistima, ljotićevcima, šta je sa komunistima, najzad?
Bilo bi dakle to isto kada bi odbacili roman o krojačima samo zato što u njemu o stolarima nema ni reči.
Wednesday, December 28, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
Pokušajmo sada ovaj mit da prevedemo u temu našega eseja.
Uzmimo da Iksion simbolizira umetnost, da Zevs simbolizuje vlast, odnosno partiju, Hera umetničke slobode u koje je Iksion, odnosno u koje je umetnost zaljubljena.
Nefela u stvari da predstavlja privid umetničkih sloboda koje će se umetnosti dopustiti, a prvi Kentaur – umetničko delo, čudovište, nakazu, stvoreno u spoju umetnosti i lažnih umetničkih sloboda.
Umetnost se zaljubila u umetničke slobode i vlast je shvatila da je mora naučiti pameti ili privesti onom shvatanju umetničke slobode koja njoj odgovara.
Vlast je stvorila privid umetničke slobode i ponudila umetnosti mesto Here – Nefelu, umesto stvarnosti – privid.
Umetnost je nasela, umesto toga spava sa prividom slobode i počinje da rađa čudovišta.
Prvo čudovište, prvi Kentaur svojom lažnošću oplođava druge Kentaure, druga loša i nakazna umetnička dela i tako dobijamo jednu dimorfnu umetnost koja odgovara alogo humanom stanju kod Kentaura.
Što se tiče Nefele koja je rođena kao privid umetničke slobode, ona kao nagradu dobija pravi život.
Ona počinje da zamenjuje pravu slobodu i da živi u umetnosti kao prava umetnička sloboda.
Ova paralela pokazuje zapravo kakvo je stanje umetnosti danas. Isto onakvo kao što je stanje Iksionovo koji, kažnjen i zapaljen gori na nebu, dok se dole Nefela plodi, dok dole Nefela rađa umetničku nedonoščad.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
Pokušajmo sada ovaj mit da prevedemo u temu našega eseja.
Uzmimo da Iksion simbolizira umetnost, da Zevs simbolizuje vlast, odnosno partiju, Hera umetničke slobode u koje je Iksion, odnosno u koje je umetnost zaljubljena.
Nefela u stvari da predstavlja privid umetničkih sloboda koje će se umetnosti dopustiti, a prvi Kentaur – umetničko delo, čudovište, nakazu, stvoreno u spoju umetnosti i lažnih umetničkih sloboda.
Umetnost se zaljubila u umetničke slobode i vlast je shvatila da je mora naučiti pameti ili privesti onom shvatanju umetničke slobode koja njoj odgovara.
Vlast je stvorila privid umetničke slobode i ponudila umetnosti mesto Here – Nefelu, umesto stvarnosti – privid.
Umetnost je nasela, umesto toga spava sa prividom slobode i počinje da rađa čudovišta.
Prvo čudovište, prvi Kentaur svojom lažnošću oplođava druge Kentaure, druga loša i nakazna umetnička dela i tako dobijamo jednu dimorfnu umetnost koja odgovara alogo humanom stanju kod Kentaura.
Što se tiče Nefele koja je rođena kao privid umetničke slobode, ona kao nagradu dobija pravi život.
Ona počinje da zamenjuje pravu slobodu i da živi u umetnosti kao prava umetnička sloboda.
Ova paralela pokazuje zapravo kakvo je stanje umetnosti danas. Isto onakvo kao što je stanje Iksionovo koji, kažnjen i zapaljen gori na nebu, dok se dole Nefela plodi, dok dole Nefela rađa umetničku nedonoščad.
Tuesday, December 27, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
Pada mi na pamet jedan mit grčki koji mogu da upotrebim da bi u tome eseju ilustrovao stanje stvari. Sam mit u mojoj interpretaciji pročitaću iz Zlatnog runa, tom III, sa strane 20, 21. Tu se kaže:
„(...) Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom, čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran, lakom, u plotskoj ljubavi nezasit. Najzad se i u olimpijsku Heru zagledao.
Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet puta kumulonimbusno telo natera na sevanje i potmulu tutnjavu.
U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka, ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. Zevsovi ga vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše ga da se, poput gorećeg točka, kotrlja mediteranskim morem.
Premda provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa, utvara, fazma, Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog nezakonitog sina – čudovište Kentaura.
Nasledivši očevu grabljivost, pohotljivost i zloćudnost, bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu alogo humanih stvorenja,
čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski, produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim transportom sa pazara na pazar. (...)“
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
Pada mi na pamet jedan mit grčki koji mogu da upotrebim da bi u tome eseju ilustrovao stanje stvari. Sam mit u mojoj interpretaciji pročitaću iz Zlatnog runa, tom III, sa strane 20, 21. Tu se kaže:
„(...) Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom, čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran, lakom, u plotskoj ljubavi nezasit. Najzad se i u olimpijsku Heru zagledao.
Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet puta kumulonimbusno telo natera na sevanje i potmulu tutnjavu.
U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka, ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. Zevsovi ga vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše ga da se, poput gorećeg točka, kotrlja mediteranskim morem.
Premda provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa, utvara, fazma, Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog nezakonitog sina – čudovište Kentaura.
Nasledivši očevu grabljivost, pohotljivost i zloćudnost, bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu alogo humanih stvorenja,
čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski, produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim transportom sa pazara na pazar. (...)“
Monday, December 26, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
U tom periodu društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj, rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”
Ako dakle kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi prethodila jedna borba i to borba protiv nečega što se toj slobodi suprostavljalo.
Neko će kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog socijalizma, protivu devijantnog shvatanja uloge umetnosti, protivu shvatanja da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog, autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti.
Dakle protivu partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim se ova anketa završava.
D. H. Lorenca je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast je bila tu samo instrument. Gospođa Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine. Novine, naročito u poslednjih mesec dana.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak)
U tom periodu društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj, rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”
Ako dakle kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi prethodila jedna borba i to borba protiv nečega što se toj slobodi suprostavljalo.
Neko će kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog socijalizma, protivu devijantnog shvatanja uloge umetnosti, protivu shvatanja da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog, autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti.
Dakle protivu partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim se ova anketa završava.
D. H. Lorenca je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast je bila tu samo instrument. Gospođa Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine. Novine, naročito u poslednjih mesec dana.
Friday, December 23, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej)
Onoga momenta kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme, koje bi bile zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.
Premda se raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljem naše kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka i umetnosti.
U međuvremenu iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.
Socijalizam na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega dođe.
Slučaj spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga. Obučeni su u kratke „Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.
Sve je međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.
U anketi koju sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej)
Onoga momenta kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme, koje bi bile zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.
Premda se raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljem naše kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka i umetnosti.
U međuvremenu iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.
Socijalizam na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega dođe.
Slučaj spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga. Obučeni su u kratke „Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.
Sve je međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.
U anketi koju sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:
Thursday, December 22, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 19. februar 1983. godine.
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada. Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih perioda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me čekao inače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu. Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno. To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“. Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum. Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 19. februar 1983. godine.
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada. Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih perioda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me čekao inače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu. Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno. To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“. Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum. Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Wednesday, December 21, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 18. februar 1983. godine.
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom članka u „Tajmsu“).
U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata. U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vepens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.
Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedamdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas. Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.
Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.
U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.
Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.
Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti. Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 18. februar 1983. godine.
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom članka u „Tajmsu“).
U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata. U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vepens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.
Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedamdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas. Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.
Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.
U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.
Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.
Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti. Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.
Tuesday, December 20, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
O slobodi štampe u očima utemeljivača.
Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi. Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okvire poslušnog roba partijske trenutne taktike.
Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, poneki put i oprečnim mišljenjima u odnosu na partiju, da dođu do izražaja.
Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.
Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak izvesnog Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roja Medvedeva. Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku. Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.
Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.
Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.
Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju. Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.
Putem istraživanja mi stižemo do istine.
Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija sudi i O socijalističkoj demokratiji. U spisima Roja Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.
Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.
Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi? Kako na primer može da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru? Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
O slobodi štampe u očima utemeljivača.
Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi. Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okvire poslušnog roba partijske trenutne taktike.
Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, poneki put i oprečnim mišljenjima u odnosu na partiju, da dođu do izražaja.
Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.
Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak izvesnog Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roja Medvedeva. Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku. Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.
Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.
Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.
Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju. Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.
Putem istraživanja mi stižemo do istine.
Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija sudi i O socijalističkoj demokratiji. U spisima Roja Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.
Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.
Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi? Kako na primer može da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru? Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.
Monday, December 19, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost”
Nekoliko beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne usuđuju nazvati pravim imenom ili za šta se pravo ime ne može naći.
Svaka proza koja se bavi čovekom i njegovom egzistencijom u ma kom vremenu i u ma kojoj formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka. Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte, stvarnosti oko sebe.
Knjige koje piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je Stevanović dobar pisac. Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti stvarnostan.
Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici, na štrafti ili recimo “Kod konja”, jer to je zapravo ono što se u većoj ili manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba.
Jer naši životi uistinu zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost”
Nekoliko beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne usuđuju nazvati pravim imenom ili za šta se pravo ime ne može naći.
Svaka proza koja se bavi čovekom i njegovom egzistencijom u ma kom vremenu i u ma kojoj formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka. Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte, stvarnosti oko sebe.
Knjige koje piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je Stevanović dobar pisac. Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti stvarnostan.Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici, na štrafti ili recimo “Kod konja”, jer to je zapravo ono što se u većoj ili manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba.
Jer naši životi uistinu zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.
Friday, December 16, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.
Thursday, December 15, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Religiozni momenti mogu ovde da igraju vrlo značajnu ulogu ukoliko se religija ne posmatra kao crkva, nego kao jedan duhovni standard, kao jedan monizam koji sve što živi, sve što traje, sve što postoji obuhvata u jednu celinu. Doktrina takve jedne nove desnice ne bi bila politička, ona bi u prvom redu bila etičko-filosofska.
Politika kao primena ideja u praksi a ne kao pragma, čista pragma, u koju se ona vrlo često pretvara, takva politika takođe može biti vrlo opasna zbog toga što ne vodi računa o empiriji nego pokušava svoje ideje nasilno, uprkos fakata, uprkos otpora, suštinsko-istorijskih otpora koji se rađaju iz sistema tih fakata, pokušava jednostavno da eliminiše.
Zato takva nova desnica ne bi smela da bude doktrinarna.
Zato ona ne bi smela da ima vrlo fiksne ideje praktične prirode. Ona bi morala imati samo najopštije ideje o svetu i čoveku, a nikako onako razrađene ideje kakve je na primer imao Marks ili kakve su pokušali da naprave filosofi tipa Đentilea (Gentilea) u Italiji ili moroni tipa Rozenberga u Nemačkoj, a da ne govorim o praktičnim filosofima - jednog Trockog ili jednog Staljina.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Religiozni momenti mogu ovde da igraju vrlo značajnu ulogu ukoliko se religija ne posmatra kao crkva, nego kao jedan duhovni standard, kao jedan monizam koji sve što živi, sve što traje, sve što postoji obuhvata u jednu celinu. Doktrina takve jedne nove desnice ne bi bila politička, ona bi u prvom redu bila etičko-filosofska.
Politika kao primena ideja u praksi a ne kao pragma, čista pragma, u koju se ona vrlo često pretvara, takva politika takođe može biti vrlo opasna zbog toga što ne vodi računa o empiriji nego pokušava svoje ideje nasilno, uprkos fakata, uprkos otpora, suštinsko-istorijskih otpora koji se rađaju iz sistema tih fakata, pokušava jednostavno da eliminiše.
Zato takva nova desnica ne bi smela da bude doktrinarna.Zato ona ne bi smela da ima vrlo fiksne ideje praktične prirode. Ona bi morala imati samo najopštije ideje o svetu i čoveku, a nikako onako razrađene ideje kakve je na primer imao Marks ili kakve su pokušali da naprave filosofi tipa Đentilea (Gentilea) u Italiji ili moroni tipa Rozenberga u Nemačkoj, a da ne govorim o praktičnim filosofima - jednog Trockog ili jednog Staljina.
Wednesday, December 14, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Ti grehovi su bili konstituentni ideologiji, ali su istovremeno bili konstituentni sadržaju koji se davao takvim elitama. Taj sadržaj, koji je u početku kako u jednom Hitlerovom ili Musolinijevom pokretu, tako i među boljševicima, da uzmem ova tri primera, bio, opet da upotrebimo jednu uslovnu reč, do izvesne mere moralan, mada taj izraz nije potpuno adekvatan.
Taj sadržaj se vrlo brzo usled moći i nedostatka kontrole pretvorio u potpunu arbitrarnost, a zatim u despotiju i nasilje. U početku stavljajući pred sebe izuzetne zadatke, izdvajajući se od mase, ne pravom, ne privilegijama, već dužnostima koje su u stvari smatrane najvišim pravom, a što odgovara grčkom Alkibijadovom shvatanju aristokratije, pomalo i platonizmu, vrlo brzo takav sadržaj ustupio je mesto vulgarnim privilegijama bez dužnosti, nasilju bez obaveza i kontrole, a iznad svega potpunom gubitku duhovne orijentacije.
I ono što nam se prikazuje kad posmatramo poslednje godine takvih režima, a nažalost imali smo prilike da vidimo isključivu propast fašizma i nacizma, ali ne i propast daleko opasnije doktrinarnih, elitističkih režima kao što je komunizam u Sovjetskom Savezu na primer, ti prizori nam otkrivaju potpuno moralno rasulo, pa i nešto više. To moralno rasulo vođa praćeno je potpunim izopačenjem svesti kod mase.
Moralni standardi ne samo da su odbačeni, oni su izopačeni u toj meri da se moralom sada može u onim zemljama u kojima doktrine te još uvek važe, smatrati sve ono što je obrnuto stvarnom moralnom standardu u jednom civilizovanom svetu. Ropstvo se proglašava najvećom slobodom.
U nejednakosti, potajnoj nejednakosti traži se potpuna jednakost. Tolerancija je zamenjena radikalizmom, ljubav – mržnjom, i sve ono što je Orvel u 1984. godini predvideo kao sliku čovečanstva, duhovnu sliku čovečanstva, iskazuje se u tim porecima vrlo jasno kao već postignut nivo.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Ti grehovi su bili konstituentni ideologiji, ali su istovremeno bili konstituentni sadržaju koji se davao takvim elitama. Taj sadržaj, koji je u početku kako u jednom Hitlerovom ili Musolinijevom pokretu, tako i među boljševicima, da uzmem ova tri primera, bio, opet da upotrebimo jednu uslovnu reč, do izvesne mere moralan, mada taj izraz nije potpuno adekvatan.
Taj sadržaj se vrlo brzo usled moći i nedostatka kontrole pretvorio u potpunu arbitrarnost, a zatim u despotiju i nasilje. U početku stavljajući pred sebe izuzetne zadatke, izdvajajući se od mase, ne pravom, ne privilegijama, već dužnostima koje su u stvari smatrane najvišim pravom, a što odgovara grčkom Alkibijadovom shvatanju aristokratije, pomalo i platonizmu, vrlo brzo takav sadržaj ustupio je mesto vulgarnim privilegijama bez dužnosti, nasilju bez obaveza i kontrole, a iznad svega potpunom gubitku duhovne orijentacije.
I ono što nam se prikazuje kad posmatramo poslednje godine takvih režima, a nažalost imali smo prilike da vidimo isključivu propast fašizma i nacizma, ali ne i propast daleko opasnije doktrinarnih, elitističkih režima kao što je komunizam u Sovjetskom Savezu na primer, ti prizori nam otkrivaju potpuno moralno rasulo, pa i nešto više. To moralno rasulo vođa praćeno je potpunim izopačenjem svesti kod mase.
Moralni standardi ne samo da su odbačeni, oni su izopačeni u toj meri da se moralom sada može u onim zemljama u kojima doktrine te još uvek važe, smatrati sve ono što je obrnuto stvarnom moralnom standardu u jednom civilizovanom svetu. Ropstvo se proglašava najvećom slobodom.
U nejednakosti, potajnoj nejednakosti traži se potpuna jednakost. Tolerancija je zamenjena radikalizmom, ljubav – mržnjom, i sve ono što je Orvel u 1984. godini predvideo kao sliku čovečanstva, duhovnu sliku čovečanstva, iskazuje se u tim porecima vrlo jasno kao već postignut nivo.
Tuesday, December 13, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.
Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.
Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.
Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.
Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita.
Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.
Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.
Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.
Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.
Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita.
Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.
Monday, December 12, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Nova desnica koja oseća trenutne zahteve civilizacije, ma šta inače čovek o konstrukciji i strukturi te civilizacije mislio, ma koliko mislio da ona ne može biti trajna, ali da je jedina i da se mi iz te kože nikako ne možemo izvući. Takva desnica mora da, posmatrajući svet oko sebe i nalazeći svoja rešenja za nagomilane probleme, jasno sebe distingvira od klasične desnice laissez faire, jer inače neće moći ponuditi ništa drugo nego jednu staru pesmu na novom instrumentu.
Desnica mora shvatiti da u eri rapidnog nataliteta i u odsustvu katastrofalnih ratova, bar za sada, koji su regulisali rađanja, u odsustvu temeljnih promena u gustini stanovništva, a opadanju sirovina u apsolutnom smislu ne u relativnom, u uslovima socijalnih nemira, u uslovima promene duha koja se naslućuje, mada još nema radikalne razmere, ta desnica mora priznati da se svet ne može organizovati ni društvo opstati, bez jednog vrlo značajnog učešća države. Odnosno bilo šta se pod državom podrazumeva u životu pojedinca, odnosno skupa pojedinaca koji sačinjavaju jedno društvo.
Primeniti elemente grčkog grada, grčkog polisa, primeniti elemente anarhističkih komuna, utopističke elemente leve, a zaboraviti da su oni mogli važiti isključivo onda kada je broj ljudi bio tako mali, a nivo odnosa među njima tako jednostavan, da je tako nešto sada apsolutno nemoguće i da bi bacilo svet u totalni haos.
Jedan visoki stepen organizacije je nužan i u tom visokom stepenu organizacije mogla bi tehnokratija da igra značajnu ulogu. Tehnokratija lišena političkih premisa, tehnokratija koja bi gde je to moguće delovala isto onako bestrasno kako deluju kompjuteri. Naravno to je samo do izvesne mere moguće i takva desnica bi se morala čuvati da ode u krajnji tehnokratski radikalizam i da zamisli jedan svet u kome bi komjuteri mogli elitu da zamene.
To bi bilo nemoguće ne samo zato što bi se u takvom svetu, lišenog moralnih standarda i zasnovanom samo na logici i racionalnom, najzad našli u jednom totalitarnom poretku, bez ikakve sreće od života i zadovoljstva, bez ikakve stvarne jednakosti, bar one jednakosti koja se može postići, a što je najvažnije bez ikakve slobode, u jednom apsolutnom ropstvu jedne mašinske inteligencije i mašinske logike koja je zapravo ljudska, ali dovedena do svojih krajnjih konzekvenci.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
Nova desnica koja oseća trenutne zahteve civilizacije, ma šta inače čovek o konstrukciji i strukturi te civilizacije mislio, ma koliko mislio da ona ne može biti trajna, ali da je jedina i da se mi iz te kože nikako ne možemo izvući. Takva desnica mora da, posmatrajući svet oko sebe i nalazeći svoja rešenja za nagomilane probleme, jasno sebe distingvira od klasične desnice laissez faire, jer inače neće moći ponuditi ništa drugo nego jednu staru pesmu na novom instrumentu.
Desnica mora shvatiti da u eri rapidnog nataliteta i u odsustvu katastrofalnih ratova, bar za sada, koji su regulisali rađanja, u odsustvu temeljnih promena u gustini stanovništva, a opadanju sirovina u apsolutnom smislu ne u relativnom, u uslovima socijalnih nemira, u uslovima promene duha koja se naslućuje, mada još nema radikalne razmere, ta desnica mora priznati da se svet ne može organizovati ni društvo opstati, bez jednog vrlo značajnog učešća države. Odnosno bilo šta se pod državom podrazumeva u životu pojedinca, odnosno skupa pojedinaca koji sačinjavaju jedno društvo.
Primeniti elemente grčkog grada, grčkog polisa, primeniti elemente anarhističkih komuna, utopističke elemente leve, a zaboraviti da su oni mogli važiti isključivo onda kada je broj ljudi bio tako mali, a nivo odnosa među njima tako jednostavan, da je tako nešto sada apsolutno nemoguće i da bi bacilo svet u totalni haos.Jedan visoki stepen organizacije je nužan i u tom visokom stepenu organizacije mogla bi tehnokratija da igra značajnu ulogu. Tehnokratija lišena političkih premisa, tehnokratija koja bi gde je to moguće delovala isto onako bestrasno kako deluju kompjuteri. Naravno to je samo do izvesne mere moguće i takva desnica bi se morala čuvati da ode u krajnji tehnokratski radikalizam i da zamisli jedan svet u kome bi komjuteri mogli elitu da zamene.
To bi bilo nemoguće ne samo zato što bi se u takvom svetu, lišenog moralnih standarda i zasnovanom samo na logici i racionalnom, najzad našli u jednom totalitarnom poretku, bez ikakve sreće od života i zadovoljstva, bez ikakve stvarne jednakosti, bar one jednakosti koja se može postići, a što je najvažnije bez ikakve slobode, u jednom apsolutnom ropstvu jedne mašinske inteligencije i mašinske logike koja je zapravo ljudska, ali dovedena do svojih krajnjih konzekvenci.
Friday, December 09, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici
U debati sa desničarem klasičnog tipa koji je proizišao iz doktrine laissez faire XIX veka, čovek ne može argumentirati na bazi sentimenta. Nikakve ideje koje ima i koje bi mogao suprotstaviti ovoj sada nefunkcionalnoj, pa ipak branjenoj ekonomskoj i socijalnoj, pa i moralnoj doktrini, ne smeju poticati iz emotivnog depoa problema, nego moraju da budu konzekventno racionalni.
Takav čovek se ne može tući samo njegovim vlastitim oružjem, a to oružje je racio i korist koja iz njegove upotrebe proizilazi.
Sentiment tu nema apsolutno nikakvu ulogu. Jer kad god čovek pokušava sa takvim ljudima da razgovara na bazi sentimenta, oseti se prilično razoružan jednom logikom koja se na prvi pogled čini ispravnom, ali koja u krajnjoj istorijskoj konsekvenci uvek dovodi do nesreće. Dakle mora se ići istim putem kojim on ide, putem koristi, putem racija i putem logike.
Čovek ne sme napadati nezaposlenost zato što je nezaposlenost moralno kriva, zato što je nezaposlenost izraz neuređenih ekonomskih, socijalnih i moralnih odnosa u jednom društvu u kome jedni imaju suviše, a drugi imaju premalo, ne sme se pozivati na hrišćanske ideale, na koje se uostalom i crkva u punoj meri ne poziva, on mora napadati argumentima koji mu se i daju.
Mora kazati da ovoliki stepen nezaposlenosti ne samo da opterećuje državu izlišnim izdacima, ne produkujući ništa osim nezadovoljstva, već predstavlja jedan stalni i permanentni depozit neraspoloženja koji se u svakom trenutku, zavisno od istorijskih okolnosti, može pretvoriti u pobunu, pa prema tome i u rušenju onog poretka za koje se takvi racionalni konzervativci u stvari zalažu.
Taj tip argumenta upotrebila je Ljiljana, kad smo juče na tu temu razgovarali, sa svojim kolegom u vezi sa opremom jedne kuće, koju u ime GLC-a rade. Oni su napravili za tu kuću podove i kolega Ljiljanin, sa gledišta tog tzv. torijevskog pogleda na svet, rekao je da bi sada naravno svi oni koji te kuće rentiraju, kojima opština daje te kuće na upotrebu uz minimalnu rentu, morali sami da se postaraju za tepihe.
Da je Ljiljana iznela argument, koji joj je pao na pamet, a to da ti ljudi koji već traže da im država ustupi jeftinije kuće, nemaju sredstava za tepihe, ona ne bi doprla do mozga čoveka sa kojim je razgovarala i ne bi postigla ništa. Međutim, ona se setila jednog argumenta koji je racionalan.
Ona je kazala da ti podovi su takvi da ako se bez tepiha upotrebljavaju, vrlo će se brzo oštetiti. Pošto stanari neće imati novaca bar, neki od njih, tepihe da kupe, to će ih oni oštetiti i onda će ceo teret popravke pasti na GLC. Taj argument njen kolega je shvatio.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici
U debati sa desničarem klasičnog tipa koji je proizišao iz doktrine laissez faire XIX veka, čovek ne može argumentirati na bazi sentimenta. Nikakve ideje koje ima i koje bi mogao suprotstaviti ovoj sada nefunkcionalnoj, pa ipak branjenoj ekonomskoj i socijalnoj, pa i moralnoj doktrini, ne smeju poticati iz emotivnog depoa problema, nego moraju da budu konzekventno racionalni.
Takav čovek se ne može tući samo njegovim vlastitim oružjem, a to oružje je racio i korist koja iz njegove upotrebe proizilazi.
Sentiment tu nema apsolutno nikakvu ulogu. Jer kad god čovek pokušava sa takvim ljudima da razgovara na bazi sentimenta, oseti se prilično razoružan jednom logikom koja se na prvi pogled čini ispravnom, ali koja u krajnjoj istorijskoj konsekvenci uvek dovodi do nesreće. Dakle mora se ići istim putem kojim on ide, putem koristi, putem racija i putem logike.
Čovek ne sme napadati nezaposlenost zato što je nezaposlenost moralno kriva, zato što je nezaposlenost izraz neuređenih ekonomskih, socijalnih i moralnih odnosa u jednom društvu u kome jedni imaju suviše, a drugi imaju premalo, ne sme se pozivati na hrišćanske ideale, na koje se uostalom i crkva u punoj meri ne poziva, on mora napadati argumentima koji mu se i daju.
Mora kazati da ovoliki stepen nezaposlenosti ne samo da opterećuje državu izlišnim izdacima, ne produkujući ništa osim nezadovoljstva, već predstavlja jedan stalni i permanentni depozit neraspoloženja koji se u svakom trenutku, zavisno od istorijskih okolnosti, može pretvoriti u pobunu, pa prema tome i u rušenju onog poretka za koje se takvi racionalni konzervativci u stvari zalažu.
Taj tip argumenta upotrebila je Ljiljana, kad smo juče na tu temu razgovarali, sa svojim kolegom u vezi sa opremom jedne kuće, koju u ime GLC-a rade. Oni su napravili za tu kuću podove i kolega Ljiljanin, sa gledišta tog tzv. torijevskog pogleda na svet, rekao je da bi sada naravno svi oni koji te kuće rentiraju, kojima opština daje te kuće na upotrebu uz minimalnu rentu, morali sami da se postaraju za tepihe.
Da je Ljiljana iznela argument, koji joj je pao na pamet, a to da ti ljudi koji već traže da im država ustupi jeftinije kuće, nemaju sredstava za tepihe, ona ne bi doprla do mozga čoveka sa kojim je razgovarala i ne bi postigla ništa. Međutim, ona se setila jednog argumenta koji je racionalan.
Ona je kazala da ti podovi su takvi da ako se bez tepiha upotrebljavaju, vrlo će se brzo oštetiti. Pošto stanari neće imati novaca bar, neki od njih, tepihe da kupe, to će ih oni oštetiti i onda će ceo teret popravke pasti na GLC. Taj argument njen kolega je shvatio.
Thursday, December 08, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine.
Ja i Krleža.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.
Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac.
A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine.
Ja i Krleža.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.
Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac.
A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.
Wednesday, December 07, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.
Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:
„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“
Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije.
Nama je rečeno da smo slobodni. Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima.
Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.
Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.
Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:
„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“
Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije.
Nama je rečeno da smo slobodni. Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima.
Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.
Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.
Tuesday, December 06, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.
U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:
„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem.
Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“
Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.
U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:
„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem.
Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“
Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza.
Monday, December 05, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore.
Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.
Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:
„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.
U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti). Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore.
Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.
Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:
„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.
U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti). Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.
Friday, December 02, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima.
Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo.
U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih.
Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima.
Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo.
U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih.
Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje.
Thursday, December 01, 2016
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju.
Zajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.
Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.
Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza.
Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.
Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.
Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju.
Zajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.
Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.
Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza.
Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.
Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.
Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini: