Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima.
Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo.
U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih.
Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje.
Po njemu, korist za radničku klasu su neosporne: podići će joj se životni standard, rešiće se mnoga socijalna pitanja. Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem: ima li ko drukčije mišljenje? Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav: parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina.
’Tako je!’ saglašava se rukovodilac (...)“.
No comments:
Post a Comment