Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak)
Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.
U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:
„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem.
Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“
Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza.
Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani.
Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli. I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.
No comments:
Post a Comment