Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici (nastavak)
To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.
Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.
Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.
Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.
Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita.
Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.
No comments:
Post a Comment