Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 19. februar 1983. godine.
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada. Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih perioda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me čekao inače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu. Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno. To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“. Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum. Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Argo je u tom okviru prema tome jedna umetnička slika filosofije, u stvari umetnička slika jedne filosofije. Argo i svi detalji na Argu, svi događaji, sve scene, svi opisi, sve situacije, sve misli su samo kodovi za filosofiju koju hoću da izrazim. Naravno ta filosofija u celini će biti jasna, u njenim pojedinostima verovatno ne, ali je važno da opšta ideja, ideja vraćanja, mistična ideja obnavljanja, odnosno smrti i života, viših vrednosti, smisla, dođe do izražaja.
Ako to dođe do izražaja kroz sudbinu Simeona Gazde i kroz njegovo pretvaranje u Crnog konja, dakle kroz celu epizodu Elevsinskih misterija, u koju spadaju Argo i rađanje kentaura, onda sam ja svoj cilj postigao.
No comments:
Post a Comment