Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost”
Nekoliko beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne usuđuju nazvati pravim imenom ili za šta se pravo ime ne može naći.
Svaka proza koja se bavi čovekom i njegovom egzistencijom u ma kom vremenu i u ma kojoj formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka. Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte, stvarnosti oko sebe.
Knjige koje piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je Stevanović dobar pisac. Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti stvarnostan.Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici, na štrafti ili recimo “Kod konja”, jer to je zapravo ono što se u većoj ili manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba.
Jer naši životi uistinu zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.
No comments:
Post a Comment