ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXVII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 15. mart 2009. godine
Kestler - Bricks to Babel. (Nastavak komentara i citata.)
Na strani 327. u odeljku „Logika smeha“ koji je takođe uzet iz knjige Akt kreacije priča, pa kasnije analizira Kestler jedan vic koji me seća na neke naše političke statistike. Doktor teši pacijenta i kaže:
„(...) Vi ste veoma ozbiljno bolesni. Od deset osoba koje imaju vašu bolest, samo jedan preživljava. Vi ste srećni što ste došli kod mene, pošto sam ja upravo imao već devet pacijenata sa istom bolešću i svi su oni umrli.
Doktor,“ kaže Kestler, „živi u terminima apstraktne statističke verovatnoće, čiji zakoni međutim nisu primenljivi na individualne slučajeve, i tome treba dodati još jedan obrt.
Zato što u kontrastu sa onim što se obično podrazumeva, pacijentovi izgledi na preživljavanje nisu nimalo poboljšani zbog toga što se pre njega dogodilo, i još uvek su jedan prema deset, isto onako kao što crveno dolazi na ruletu uvek sa 50/50 mogućnosti, iako je crno moglo da ispada devet puta pre toga redom. To je jedan paradoks teorije verovatnoće, jedna matematička šala. (...)“
To prestaje biti šalom kada kaže da će od grupe od 100 ljudi, 10% biti streljano, pa se onda decimacija vrši ne na taj način što se uzme svaki deseti, nego se prvih deset streljaju. 10% još uvek je zadržano, i statistički uzeto račun je potpuno čist.
Ovaj moj komentar mogao bih nastaviti sa primerima iz onih veleumnih statistika koje nas ubeđuju kako nam ide dobro uprkos svim očiglednostima koje nam pokazuju suprotno.
Pages
▼
Tuesday, January 31, 2017
Monday, January 30, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXVI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 15. mart 2009. godine
Kestler - Bricks to Babel. (Nastavak komentara i citata.)
Na 325. strani sumira iz svoje knjige Akt kreacije Artur Kestler jedno zanimljivo zapažanje o suštinskoj vezi između humora i oštroumnosti. Kaže on da psihologija kreativnog procesa je najbolje kadra da se otkrije u humoru i oštroumnosti.
Ali to će manje biti čudno ako se zna koliko je bistrina, odnosno oštoumnost, jedan dvosmisleni termin koji može da se odnosi kako na oštroumnost tako i na ingenioznost i sposobnost invencije.
Engleska reč wit što znači oštroumnost proizilazi od reči weeten što znači razumevanje, čiji su koreni duboko u sanskritskoj reči veda, što znači znanje. Slično je sa germanskom reči wissen koja to znači, ili Wissenschaft što označava nauku. Što se tiče nas mi tome možemo dodati samo naš vic, pa i ona nije naša, i ona pripada Nemcima. U istoj knjizi The Act of Creation
Kestler kaže:
„(...) Smeh je refleks, ali jedinstven u tom smislu što nema neku očiglednu biološku korisnost. Mogao bi se nazvati luksuznim refleksom. Njegov jedini cilj je da obezbedi olakšanje za stresove koji nastaju u svrsishodnim aktivnostima. (...).“
Pa dalje niže: „(...) Humor je jedina forma komunikacije u kome je stimulans visokog nivoa, a produkuje stereotipne, predvidive odgovore na nivou fizioloških refleksa. (...)“
Kestler ovde ima u vidu stereotipno grčenje mišića na licu.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 15. mart 2009. godine
Kestler - Bricks to Babel. (Nastavak komentara i citata.)
Na 325. strani sumira iz svoje knjige Akt kreacije Artur Kestler jedno zanimljivo zapažanje o suštinskoj vezi između humora i oštroumnosti. Kaže on da psihologija kreativnog procesa je najbolje kadra da se otkrije u humoru i oštroumnosti.
Ali to će manje biti čudno ako se zna koliko je bistrina, odnosno oštoumnost, jedan dvosmisleni termin koji može da se odnosi kako na oštroumnost tako i na ingenioznost i sposobnost invencije.
Engleska reč wit što znači oštroumnost proizilazi od reči weeten što znači razumevanje, čiji su koreni duboko u sanskritskoj reči veda, što znači znanje. Slično je sa germanskom reči wissen koja to znači, ili Wissenschaft što označava nauku. Što se tiče nas mi tome možemo dodati samo naš vic, pa i ona nije naša, i ona pripada Nemcima. U istoj knjizi The Act of Creation
Kestler kaže:
„(...) Smeh je refleks, ali jedinstven u tom smislu što nema neku očiglednu biološku korisnost. Mogao bi se nazvati luksuznim refleksom. Njegov jedini cilj je da obezbedi olakšanje za stresove koji nastaju u svrsishodnim aktivnostima. (...).“
Pa dalje niže: „(...) Humor je jedina forma komunikacije u kome je stimulans visokog nivoa, a produkuje stereotipne, predvidive odgovore na nivou fizioloških refleksa. (...)“
Kestler ovde ima u vidu stereotipno grčenje mišića na licu.
Friday, January 27, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Sartr i Kami – mitska paralela.
Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Sartr i Kami – mitska paralela.
Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.
Thursday, January 26, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXIV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Beleška za „Građenje Runa”
Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina. To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti „Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.
Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.
Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.
Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto „Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju - mojoj knjizi.
To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Beleška za „Građenje Runa”
Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina. To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti „Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.
Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.
Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.
Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto „Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju - mojoj knjizi.
To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.
Wednesday, January 25, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Psihopatologija kritike.
Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.
Među kritičarima takođe vlada surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.
Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.
Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
Psihopatologija kritike.
Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.
Među kritičarima takođe vlada surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.
Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.
Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.
Tuesday, January 24, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije.
Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije.
Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Monday, January 23, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 12. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ VI deo (Nastavak beležaka za esej)
One strogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.
Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi. Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je neprirodan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.
Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer ( ) je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.
Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.
Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, ono kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatečene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihailović?
Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila daleko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.
Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 12. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ VI deo (Nastavak beležaka za esej)
One strogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.
Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi. Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je neprirodan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.
Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer ( ) je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.
Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.
Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, ono kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatečene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihailović?
Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila daleko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.
Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.
Friday, January 20, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. mart 1983. godine.
Ponoćna razmišljanja uz Šumana (čelo koncert A minor Op. 129)
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.
Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.
I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.
Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.
To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice, s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.
Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.
Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.
U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. mart 1983. godine.
Ponoćna razmišljanja uz Šumana (čelo koncert A minor Op. 129)
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.
Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.
I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.
Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.
To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice, s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.
Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.
Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.
U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.
Thursday, January 19, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. 3. 1983. godine
Artur Kestler The Bricks to Babel o Kazarskoj imperiji za „Srebrnu ruku“. (Nastavak komentara i citata.)
Artur Kestler u ovoj knjizi daje jedan vrlo interesantan esej, ja ne vidim gde je on štampan prvi put, na strani 305. pod karakterističnim naslovom „Trinaesto pleme“ („The Thirteenth Tribe“). Ovde se govori o jednoj stvari sa kojom sam ja već bio upoznat, a koja će mi trebati kad budem radio „Srebrnu ruku“, pa ceo ovaj odlomak će ići kasnije u beleške povodom „Srebrne ruke“.
Naime u vreme krunisanja Čarlsa Velikog za imperatora Zapadno-rimskog carstva, to je znači bilo oko 800. godine, jedan ogroman predeo između Kavkaza i Volge pripadao je jednoj naročitoj, neobičnoj, jevrejskoj državi poznatoj kao Kazarska imperija.
Njen vrhunac bio je od VII do X veka posle Hrista, i o njoj Konstantin Porfirogenet u svojoj knjizi De Ceremonis (čiji prevod postoji na engleskom jeziku) dakle Konstantin Porfirogenetus, vladar koji je živeo od 913. do 959. godine, daje izvesne podatke u vezi sa ceremonijalnim protokolom pisama,
koja su se izmenjivala između Konstantinopolisa, sa jedne strane, i Pape na Zapadu i Kazarske imperije na Istoku, pri čemu se iz protokola vidi da je s obzirom na način pečačenja, vrednost pečata kojim se pečatilo pismo za kazarskog vladara, bilo tri mere u odnosu na dve mere istog zlata kojim se pečatilo pismo upućeno Papi. Tim se pokazuje i značaj koji je Kazarska imperija imala za Vizantiju.
Smatralo se da je rasno taj narod bio turskog porekla i da je okupirao strategijsku poziciju između Crnog i Kaspijskog mora. 732. godine u vreme kada počinje otprilike „Srebrna ruka“, odnosno u vreme arabljanske opsade Carigrada, budući imperator Konstantin V oženio je kazarsku princezu i sa njom dobio sina, koji je kasnije postao imperator Lav IV i poznat između ostalog kao Lav Kazar (Leo de Kazar), kako kaže Kestler.
Nekoliko godina kasnije 740. godine kazarski kralj imajući jednu utvaru, anđela, (ja mislim Gabriela, ali nisam siguran) prelazi u judejsku veru i povlači za sobom sve svoje stanovnike, te zvanična kazarska religija postaje judejska.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. 3. 1983. godine
Artur Kestler The Bricks to Babel o Kazarskoj imperiji za „Srebrnu ruku“. (Nastavak komentara i citata.)
Artur Kestler u ovoj knjizi daje jedan vrlo interesantan esej, ja ne vidim gde je on štampan prvi put, na strani 305. pod karakterističnim naslovom „Trinaesto pleme“ („The Thirteenth Tribe“). Ovde se govori o jednoj stvari sa kojom sam ja već bio upoznat, a koja će mi trebati kad budem radio „Srebrnu ruku“, pa ceo ovaj odlomak će ići kasnije u beleške povodom „Srebrne ruke“.
Naime u vreme krunisanja Čarlsa Velikog za imperatora Zapadno-rimskog carstva, to je znači bilo oko 800. godine, jedan ogroman predeo između Kavkaza i Volge pripadao je jednoj naročitoj, neobičnoj, jevrejskoj državi poznatoj kao Kazarska imperija.
Njen vrhunac bio je od VII do X veka posle Hrista, i o njoj Konstantin Porfirogenet u svojoj knjizi De Ceremonis (čiji prevod postoji na engleskom jeziku) dakle Konstantin Porfirogenetus, vladar koji je živeo od 913. do 959. godine, daje izvesne podatke u vezi sa ceremonijalnim protokolom pisama,
koja su se izmenjivala između Konstantinopolisa, sa jedne strane, i Pape na Zapadu i Kazarske imperije na Istoku, pri čemu se iz protokola vidi da je s obzirom na način pečačenja, vrednost pečata kojim se pečatilo pismo za kazarskog vladara, bilo tri mere u odnosu na dve mere istog zlata kojim se pečatilo pismo upućeno Papi. Tim se pokazuje i značaj koji je Kazarska imperija imala za Vizantiju.
Smatralo se da je rasno taj narod bio turskog porekla i da je okupirao strategijsku poziciju između Crnog i Kaspijskog mora. 732. godine u vreme kada počinje otprilike „Srebrna ruka“, odnosno u vreme arabljanske opsade Carigrada, budući imperator Konstantin V oženio je kazarsku princezu i sa njom dobio sina, koji je kasnije postao imperator Lav IV i poznat između ostalog kao Lav Kazar (Leo de Kazar), kako kaže Kestler.
Nekoliko godina kasnije 740. godine kazarski kralj imajući jednu utvaru, anđela, (ja mislim Gabriela, ali nisam siguran) prelazi u judejsku veru i povlači za sobom sve svoje stanovnike, te zvanična kazarska religija postaje judejska.
Wednesday, January 18, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ V deo (Beleška za esej - nastavak)
Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”
Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.
Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti, i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.
Ali u ovom specifičnom slučaju kad se Jugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme, da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način, nedopušten partijski način, neke teme, ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.
Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.
Da dodam još jednu primedbu koja bi mogla ovome da se suprostavi.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ V deo (Beleška za esej - nastavak)
Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”
Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.
Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti, i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.
Ali u ovom specifičnom slučaju kad se Jugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme, da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način, nedopušten partijski način, neke teme, ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.
Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.
Da dodam još jednu primedbu koja bi mogla ovome da se suprostavi.
Tuesday, January 17, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ IV deo (Beleška za esej nastavak)
Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.
Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlast po svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.
Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.
Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.
Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.
Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.
Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.
Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.
Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarksističkih udeja u njoj.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ IV deo (Beleška za esej nastavak)
Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.
Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlast po svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.
Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.
Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.
Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.
Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.
Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.
Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.
Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarksističkih udeja u njoj.
Monday, January 16, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LVI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
Postoji naravno mišljenje da je to za Jevreje nemoguće, međutim on to mišljenje spori, navodeći Arnold Tojnbija, koji tvrdi da mi imamo svaki razlog da verujemo da u Španiji, Portugaliji, danas ima jako mnogo krvi jevrejske, odnosno onih jevrejskih konvertita u vreme kada su Jevreji prelazili u hrišćansku veru u Španiji, izmešane sa španskom krvi.
Dakle, Tojnbi time tvrdi, sa njim se slaže i Artur Kestler, da je izjednačavanje, odnosno stapanje Jevreja sa sredinom apsolutno moguće, a ne nemoguće, kao što je opšte prihvaćeno stanovište.
Ovaj Kestlerov primer je na prvi pogled dobar, ali postaje nešto slabiji, ako ga čovek opomene da je ovaj prelazak Jevreja u katoličku veru, koji sada služi kao dokaz njihove sposobnosti da drugu veru prihvate i da se potpuno stope sa etnikom koji ih okružuje,
da je taj dokaz uzet iz vremena kada su Jevreji prisilno uzimali katoličku veru, dakle iz vremena od pre pet vekova, kada je njima uzimanje katoličke vere bilo jedina alternativa izgonu iz Španije.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
Postoji naravno mišljenje da je to za Jevreje nemoguće, međutim on to mišljenje spori, navodeći Arnold Tojnbija, koji tvrdi da mi imamo svaki razlog da verujemo da u Španiji, Portugaliji, danas ima jako mnogo krvi jevrejske, odnosno onih jevrejskih konvertita u vreme kada su Jevreji prelazili u hrišćansku veru u Španiji, izmešane sa španskom krvi.
Dakle, Tojnbi time tvrdi, sa njim se slaže i Artur Kestler, da je izjednačavanje, odnosno stapanje Jevreja sa sredinom apsolutno moguće, a ne nemoguće, kao što je opšte prihvaćeno stanovište.
Ovaj Kestlerov primer je na prvi pogled dobar, ali postaje nešto slabiji, ako ga čovek opomene da je ovaj prelazak Jevreja u katoličku veru, koji sada služi kao dokaz njihove sposobnosti da drugu veru prihvate i da se potpuno stope sa etnikom koji ih okružuje,
da je taj dokaz uzet iz vremena kada su Jevreji prisilno uzimali katoličku veru, dakle iz vremena od pre pet vekova, kada je njima uzimanje katoličke vere bilo jedina alternativa izgonu iz Španije.
Friday, January 13, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
Premda mislim da preteruje u svakom slučaju da jednu eventualnu istinu pretvara u aksiom, ipak ću navesti na strani 290. njegovo mišljenje da je od svih religija, judaizam rasno najdiskriminatorskija, nacionalno najagresivnija i da od svih drugih religija sa kojima je izmešana, najviše izaziva socijalne tenzije.
U daljem nastavku ovog eseja navodi Kestler jedan intervju, koji je s njim napravljen, pošto je on u jednom od svojih eseja izneo svoje gledište o situaciji sa Jevrejima pošto je proglašena nezavisna država Izrael. On kaže uprošćeno sledeće:
„(...) Sve dok Jevreji nisu imali svoju državu, sve dotle je bilo potpuno razumljivo što su oni odbijali da se pomešaju, dakle da svoju naciju izgube, odnosno svoju narodnost izgube i da je izmešaju sa sredinom u kojoj su živeli, pa i da napuste svoju religiju koja je bila glavni i osnovni atribut njihove nacionalnosti, jedini, pošto zemlju, vladu i sve ostalo nisu imali.
Međutim, od trenutka kada je jevrejska država uspostavljena, taj razlog je postao potpuno besmislen i više ne stoji. Jevreji u svetu treba, i u dijaspori, dakle, treba prema tome da se odluče. Ili će se vratiti u Izrael i nastaviti tamo da žive, sa svojom religijom i sa svojom nacionalnom svešću, na svojoj teritoriji, kao što rade drugi narodi, ili ako to ne žele onda treba da napuste judaizam i da se stope sa sredinom u kojoj žive.(...)“
Ovakvo Kestlerovo ILI – ILI stanovište izazvalo je u jevrejskim krugovima sveta veliki otpor. On je doživeo prilično napada zbog toga, ali čini mi se da nikada nije napustio to stanovište tvrdeći za sebe da on ne pripada judaizmu, nego da pre pripada jednom hrišćansko-judeo-grčkom, evropskom tipu religioznog mišljenja. Njegovo stanovište ILI – ILI u jevrejskom pitanju ima i svoje praktične korene.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
Premda mislim da preteruje u svakom slučaju da jednu eventualnu istinu pretvara u aksiom, ipak ću navesti na strani 290. njegovo mišljenje da je od svih religija, judaizam rasno najdiskriminatorskija, nacionalno najagresivnija i da od svih drugih religija sa kojima je izmešana, najviše izaziva socijalne tenzije.
U daljem nastavku ovog eseja navodi Kestler jedan intervju, koji je s njim napravljen, pošto je on u jednom od svojih eseja izneo svoje gledište o situaciji sa Jevrejima pošto je proglašena nezavisna država Izrael. On kaže uprošćeno sledeće:
„(...) Sve dok Jevreji nisu imali svoju državu, sve dotle je bilo potpuno razumljivo što su oni odbijali da se pomešaju, dakle da svoju naciju izgube, odnosno svoju narodnost izgube i da je izmešaju sa sredinom u kojoj su živeli, pa i da napuste svoju religiju koja je bila glavni i osnovni atribut njihove nacionalnosti, jedini, pošto zemlju, vladu i sve ostalo nisu imali.
Međutim, od trenutka kada je jevrejska država uspostavljena, taj razlog je postao potpuno besmislen i više ne stoji. Jevreji u svetu treba, i u dijaspori, dakle, treba prema tome da se odluče. Ili će se vratiti u Izrael i nastaviti tamo da žive, sa svojom religijom i sa svojom nacionalnom svešću, na svojoj teritoriji, kao što rade drugi narodi, ili ako to ne žele onda treba da napuste judaizam i da se stope sa sredinom u kojoj žive.(...)“
Ovakvo Kestlerovo ILI – ILI stanovište izazvalo je u jevrejskim krugovima sveta veliki otpor. On je doživeo prilično napada zbog toga, ali čini mi se da nikada nije napustio to stanovište tvrdeći za sebe da on ne pripada judaizmu, nego da pre pripada jednom hrišćansko-judeo-grčkom, evropskom tipu religioznog mišljenja. Njegovo stanovište ILI – ILI u jevrejskom pitanju ima i svoje praktične korene.
Thursday, January 12, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIV
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIV
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
„(...) Tada dakle, u tim slučajevima, mi možemo da vršimo jedan razuman, jedan rafiniran izbor i da odbijemo da prihvatimo oba ili sva rešenja koja nam se nude.
Ali onda kada je sudbina sveta u pitanju, onda kada imamo,“ kao u slučaju na koji je očevidno mislio, „da biramo između jedne nesavršene demokratije i savršenog totalitarizma, onda nije moguće kazati NI – NI, nego se mora birati i moramo da se opredelimo ili za jedan ili za drugi. Tada mišljenje ILI – ILI, mora da dođe namesto mišljenja NI – NI. (...)“
Na strani 287. knjige, nailazim na jedan esej pod naslovom „Juda at the Crossroad“ koji je štampan inače u zbirci eseja The Trial of the Dinosaur. Ovde se bavi Artur Kestler jevrejskim pitanjem, očevidno jednim od pitanja koja su ga kroz čitav život zanimala, i zbog kojih je vrlo često dolazio u sukob upravo sa svojim sunarodnicima, bolje rečeno sa ljudima čijoj je veri nekada pripadao.
On kaže da je judeizam, za razliku od drugih religija neodvojivo vezan za nacionalnost, odnosno narodnost. Hrišćanstvo i islam kao doktrina bile su smišljene i prakticirane su zato da im pripadne celo čovečanstvo. Judaizam u stvari implicira članstvo određene istorijske nacije, koja je izabrana od svih drugih rasa da ima savez s Bogom preko Abrahama, Isaka i Jakova.
„(...) Za Jevreje,“ dalje kaže Kestler, „hebrejska reč goj, kojim se označavaju oni koji nisu Jevreji, ne znači samo pagan ili nevernik, ona se ne poziva u svom značenju na dušu koja je sposobna da se spase, ili na telo sposobno da se prihvati u zajednicu, pošto prihvati drugu, odnosno pravu veru, u ovom slučaju jevrejsku.
Reč goj korespondira najpre sa grčkom reči barbarin i ona ostaje u stvari kao stalna oznaka za sve one koji ne pripadaju jevrejskoj rasi. (...)“
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
„(...) Tada dakle, u tim slučajevima, mi možemo da vršimo jedan razuman, jedan rafiniran izbor i da odbijemo da prihvatimo oba ili sva rešenja koja nam se nude.
Ali onda kada je sudbina sveta u pitanju, onda kada imamo,“ kao u slučaju na koji je očevidno mislio, „da biramo između jedne nesavršene demokratije i savršenog totalitarizma, onda nije moguće kazati NI – NI, nego se mora birati i moramo da se opredelimo ili za jedan ili za drugi. Tada mišljenje ILI – ILI, mora da dođe namesto mišljenja NI – NI. (...)“
Na strani 287. knjige, nailazim na jedan esej pod naslovom „Juda at the Crossroad“ koji je štampan inače u zbirci eseja The Trial of the Dinosaur. Ovde se bavi Artur Kestler jevrejskim pitanjem, očevidno jednim od pitanja koja su ga kroz čitav život zanimala, i zbog kojih je vrlo često dolazio u sukob upravo sa svojim sunarodnicima, bolje rečeno sa ljudima čijoj je veri nekada pripadao.
On kaže da je judeizam, za razliku od drugih religija neodvojivo vezan za nacionalnost, odnosno narodnost. Hrišćanstvo i islam kao doktrina bile su smišljene i prakticirane su zato da im pripadne celo čovečanstvo. Judaizam u stvari implicira članstvo određene istorijske nacije, koja je izabrana od svih drugih rasa da ima savez s Bogom preko Abrahama, Isaka i Jakova.
„(...) Za Jevreje,“ dalje kaže Kestler, „hebrejska reč goj, kojim se označavaju oni koji nisu Jevreji, ne znači samo pagan ili nevernik, ona se ne poziva u svom značenju na dušu koja je sposobna da se spase, ili na telo sposobno da se prihvati u zajednicu, pošto prihvati drugu, odnosno pravu veru, u ovom slučaju jevrejsku.
Reč goj korespondira najpre sa grčkom reči barbarin i ona ostaje u stvari kao stalna oznaka za sve one koji ne pripadaju jevrejskoj rasi. (...)“
Wednesday, January 11, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
U zbirci eseja The Trial of the Dinosaur nalazi se i jedno predavanje Kestlerovo koje je on održao u proleće 1948. godine i Karnegi Holu u Njujorku. U tom predavanju koje je vrlo zanimljivo, vrlo pregnantno i sjajno pogađa stanje duhova tog doba, on je napao naivnost i ignoranciju američkih fellow traveller-a, takozvanih progresista, koje je prikazao kao levu varijantu, kao sliku u ogledalu Sinkler Luisovog Besmrtnog Babita.
„(...) Vaš prosvećeni Babit,“ rekao je, „izjednačuje nesavršenu demokratiju sa savršenim totalitarnim režimom. Njegova filosofija stiže do toga da nema šta da se bira između ugriza buve i lepre.(...)“
U junu 1950. godine drži Kestler predavanje u Berlinu, na Kongresu za kulturne slobode, kome prisustvuje Bertrand Rasel, Benedeto Kroče, Džon Devi, Karl Jaspers, i drugi velikani evropske misli. On tada razvija jednu vrlo interesantnu ideju, s obzirom da se Evropa nalazi na vrhuncu hladnog rata.
On kaže da postoje dva mišljenja, dva stava prema tome da li se čovek i kako čovek mora opredeliti u tako važnim stvarima kada se to tiče njegove sudbine i sudbine njegove zemlje ili sveta uopšte. Jedan stav je onaj koji savetuje da se nema šta birati između Scile i Haribde i da ljudi treba da odbiju da biraju između Scile i Haribde.
On ovaj stav zove stavom NI – NI. Drugi stav je da čovek mora da bira između Scile i Haribde, prema tome da se opredeli ili za jedno ili za drugo.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
U zbirci eseja The Trial of the Dinosaur nalazi se i jedno predavanje Kestlerovo koje je on održao u proleće 1948. godine i Karnegi Holu u Njujorku. U tom predavanju koje je vrlo zanimljivo, vrlo pregnantno i sjajno pogađa stanje duhova tog doba, on je napao naivnost i ignoranciju američkih fellow traveller-a, takozvanih progresista, koje je prikazao kao levu varijantu, kao sliku u ogledalu Sinkler Luisovog Besmrtnog Babita.
„(...) Vaš prosvećeni Babit,“ rekao je, „izjednačuje nesavršenu demokratiju sa savršenim totalitarnim režimom. Njegova filosofija stiže do toga da nema šta da se bira između ugriza buve i lepre.(...)“
U junu 1950. godine drži Kestler predavanje u Berlinu, na Kongresu za kulturne slobode, kome prisustvuje Bertrand Rasel, Benedeto Kroče, Džon Devi, Karl Jaspers, i drugi velikani evropske misli. On tada razvija jednu vrlo interesantnu ideju, s obzirom da se Evropa nalazi na vrhuncu hladnog rata.
On kaže da postoje dva mišljenja, dva stava prema tome da li se čovek i kako čovek mora opredeliti u tako važnim stvarima kada se to tiče njegove sudbine i sudbine njegove zemlje ili sveta uopšte. Jedan stav je onaj koji savetuje da se nema šta birati između Scile i Haribde i da ljudi treba da odbiju da biraju između Scile i Haribde.
On ovaj stav zove stavom NI – NI. Drugi stav je da čovek mora da bira između Scile i Haribde, prema tome da se opredeli ili za jedno ili za drugo.
Tuesday, January 10, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
U svom eseju „The Yogi and the Commissar“, ovde na strani 229. daje Kestler jednu vrlo slikovitu predstavu o dva svetska duha. Dva osnovna tipa ljudi u jednoj političkoj borbi, koja se nalazi na različitim, krajnje udaljenim tačkama jednog zamišljenog političkog svetlosnog spektra.
„(...) Na infracrvenoj strani se nalazi Komesar, sa kojim ne možete,“ kaže Kestler, „razgovarati, jer će tog momenta početi, ako mu protivrečite, da se busa u grudi i iduća stvar koju ćete doživeti jeste da vas zadavi.
Ali vi isto tako ne možete,“ kaže, „ni razgovarati normalno ni sa ultraviolentnim skeletom na suprotnoj strani spektra, koji predstavlja jednog Jogina, jednu krajnje duhovnu, za razliku od Komesara koji predstavlja krajnje materijalnu krajnost, naših političkih, naših idejnih i duhovnih ubeđivanja, prosto zato što on jednostavno vas neće razumeti, odnosno i ako vas razume, vaše reči za njega ništa neće značiti.
Vi zapravo možete da razgovarate sa fabijancima, kvekerima, liberalima, filantropima, sasvim normalno, ali ne sa komesarima i sa čovekom jogi duhovnih predstava. Međutim, to vam ništa neće vredeti zbog toga što se prava tema i prava stvar odlučuje u stvari između Jogina i Komesara. Između ta dva fundamentalna koncepta. Koncepta promene spolja i koncepta promene iznutra.
Prvi predstavlja Komesar, drugi predstavlja Jogin. (...)“
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)
U svom eseju „The Yogi and the Commissar“, ovde na strani 229. daje Kestler jednu vrlo slikovitu predstavu o dva svetska duha. Dva osnovna tipa ljudi u jednoj političkoj borbi, koja se nalazi na različitim, krajnje udaljenim tačkama jednog zamišljenog političkog svetlosnog spektra.
„(...) Na infracrvenoj strani se nalazi Komesar, sa kojim ne možete,“ kaže Kestler, „razgovarati, jer će tog momenta početi, ako mu protivrečite, da se busa u grudi i iduća stvar koju ćete doživeti jeste da vas zadavi.
Ali vi isto tako ne možete,“ kaže, „ni razgovarati normalno ni sa ultraviolentnim skeletom na suprotnoj strani spektra, koji predstavlja jednog Jogina, jednu krajnje duhovnu, za razliku od Komesara koji predstavlja krajnje materijalnu krajnost, naših političkih, naših idejnih i duhovnih ubeđivanja, prosto zato što on jednostavno vas neće razumeti, odnosno i ako vas razume, vaše reči za njega ništa neće značiti.
Vi zapravo možete da razgovarate sa fabijancima, kvekerima, liberalima, filantropima, sasvim normalno, ali ne sa komesarima i sa čovekom jogi duhovnih predstava. Međutim, to vam ništa neće vredeti zbog toga što se prava tema i prava stvar odlučuje u stvari između Jogina i Komesara. Između ta dva fundamentalna koncepta. Koncepta promene spolja i koncepta promene iznutra.
Prvi predstavlja Komesar, drugi predstavlja Jogin. (...)“
Monday, January 09, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo LI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 4. mart 1983. godine
Kestlerova bibliografija
Posle Bricks to Babel sa izvodima iz njegovih dela uzeću izvestan broj Kestlerovih knjiga prvi put, a neke obnoviti. Između svih izabrao sam Arrow in the Blue, The Invisible Writing, The God that Failed, The Yogi and the Commissar, The Lotus and the Robot, Drinkers of Infinity, Life After Death, The Sleepwalkers, The Heel of Achilles.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 4. mart 1983. godine
Kestlerova bibliografija
Posle Bricks to Babel sa izvodima iz njegovih dela uzeću izvestan broj Kestlerovih knjiga prvi put, a neke obnoviti. Između svih izabrao sam Arrow in the Blue, The Invisible Writing, The God that Failed, The Yogi and the Commissar, The Lotus and the Robot, Drinkers of Infinity, Life After Death, The Sleepwalkers, The Heel of Achilles.
Friday, January 06, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo L
ODLOMCI DNEVNIKA, deo L
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
Samoubistvo Artura Kestlera i jedna čudna podudarnost.
Upravo sam čuo na radiju, da je Artur Kestler izvršio samoubistvo u svojoj kući na Monpelje Skveru broj 8. Policija je pronašla bračni par Kestler u njihovoj dnevnoj sobi, u foteljama sa dve prazne čaše ispred sebe. Kako je to čudno, poslednjih nekoliko dana toliko sam na njega mislio. Gotovo mi se čini, da sam bio sa njim dok se ubijao, a možda i jesam.
Vest sam čuo dok sam čitao uvodni deo četvrte knjige Zlatnog runa i citate Platonovog Fedona koje u razgovoru sa Tomanijom koristi Simeon Njegovan. Pa neka ti citati budu, kada su se već tu našli i moj epitaf Arturu Kestleru. „(...)
Dok nam telo povezano s umom, dok je duša povezana s takvom nevoljom, mi nikad u punoj meri nećemo steći ono za čime žudimo. A to je istina. Ako ikada hoćemo da saznamo istinu, moramo se izbaviti tela i samom dušom gledati stvari po sebi ... Jer, ako se u zajednici s telom ne može ništa potpuno saznati, onda je moguće samo jedno od dvoga: ili se saznanje nigde ne može steći ili se može steći tek posle smrti ... (...)“
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
Samoubistvo Artura Kestlera i jedna čudna podudarnost.
Upravo sam čuo na radiju, da je Artur Kestler izvršio samoubistvo u svojoj kući na Monpelje Skveru broj 8. Policija je pronašla bračni par Kestler u njihovoj dnevnoj sobi, u foteljama sa dve prazne čaše ispred sebe. Kako je to čudno, poslednjih nekoliko dana toliko sam na njega mislio. Gotovo mi se čini, da sam bio sa njim dok se ubijao, a možda i jesam.
Vest sam čuo dok sam čitao uvodni deo četvrte knjige Zlatnog runa i citate Platonovog Fedona koje u razgovoru sa Tomanijom koristi Simeon Njegovan. Pa neka ti citati budu, kada su se već tu našli i moj epitaf Arturu Kestleru. „(...)
Dok nam telo povezano s umom, dok je duša povezana s takvom nevoljom, mi nikad u punoj meri nećemo steći ono za čime žudimo. A to je istina. Ako ikada hoćemo da saznamo istinu, moramo se izbaviti tela i samom dušom gledati stvari po sebi ... Jer, ako se u zajednici s telom ne može ništa potpuno saznati, onda je moguće samo jedno od dvoga: ili se saznanje nigde ne može steći ili se može steći tek posle smrti ... (...)“
Thursday, January 05, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIX
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Da ja dodam, ako vi na primer kažete jednom običnom Englezu da ste bili u zatvoru, a kad vas on pita zašto, da mu kažete da vi sami ne znate, da savršeno neki razlog nije postojao, tek tako, bili ste negde, zatvorili su vas, on vam jednostavno neće verovati. Nema logike u tome da se nevin čovek zatvara.
Pre svega ni praksa engleska to ne dopušta, pa prema tome ni mozak engleski ne dopušta da bi se moglo ljudsko biće zatvoriti bez nekog razloga i on će uvek pomisliti da razlog neki ipak postoji, i da ste vi ipak nešto uradili zbog čega ste zatvoreni.
Ako kojim slučajem, koji je redak, da ne kažem nemoguć, ipak tom običnom Englezu uspete dokazati da vi savršeno ništa niste uradili, onda će on možda da vas najzad razume, ali tako što će sebi kazati, naravno u toj zemlji je to moguće, moguće je ono što u Engleskoj nije moguće. Ti stranci su veoma čudni, imaju neki tako naopak način gledanja na stvari.
On će tada uvek pomisliti da problem nije u ideologiji koja je stvorila režim koji dopušta da se nevini ljudi šalju u logore i zatvore, nego da je stvar same zemlje, samog naroda, same podloge na koju je ta ideologija nakalemljena. I da bi ta ista ideologija, bez obzira koliko strašna izgleda u drugoj zemlji, u engleskoj praksi bila sasvim drukčija, zahvaljujući tome što su Englezi drukčiji.
Ukratko, čak i da bi najgori staljinizam, najgora verzija jednog praktičnog komunizma u Engleskoj bila podnošljiva, ne zato što je sam staljinizam po sebi moguć kao podnošljiv, nego što su Englezi podnošljivi. Ovde zapravo, kako Englezi gledaju sve ono što je nepodnošljivo na drugom mestu, postaje podnošljivo zahvaljujući njima.
Ponekad čovek dobije pakosnu želju da ih podseti na Kromvela. U Kromvelovo vreme Englezi su takođe bili Englezi, a stvari i nisu bile ništa bolje od onoga što se dešavalo u revolucijama širom sveta.
Na nekoliko strana od 224. pa do 226. razvija, pod naslovom „Iskušenja romansijera“, Kestler jednu vrlo interesantnu metaforu. On započinje anegdotom o Turgenjevu, koji je mogao da piše samo tako što je noge držao u lavoru tople vode, a bio okrenut prozoru koji je bio otvoren.
Njegova pozicija je u stvari simbolizovala poziciju romansijera u svetu gde je topla voda stajala za inspiraciju, za kreativnu snagu, bez obzira kako je mi nazvali, a otvoren prozor je predstavljao svet napolju, jedan sirovi materijal koji je služio umetničkoj kreaciji. Novelista može prema toj situaciji da ima tri odnosa.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Da ja dodam, ako vi na primer kažete jednom običnom Englezu da ste bili u zatvoru, a kad vas on pita zašto, da mu kažete da vi sami ne znate, da savršeno neki razlog nije postojao, tek tako, bili ste negde, zatvorili su vas, on vam jednostavno neće verovati. Nema logike u tome da se nevin čovek zatvara.
Pre svega ni praksa engleska to ne dopušta, pa prema tome ni mozak engleski ne dopušta da bi se moglo ljudsko biće zatvoriti bez nekog razloga i on će uvek pomisliti da razlog neki ipak postoji, i da ste vi ipak nešto uradili zbog čega ste zatvoreni.
Ako kojim slučajem, koji je redak, da ne kažem nemoguć, ipak tom običnom Englezu uspete dokazati da vi savršeno ništa niste uradili, onda će on možda da vas najzad razume, ali tako što će sebi kazati, naravno u toj zemlji je to moguće, moguće je ono što u Engleskoj nije moguće. Ti stranci su veoma čudni, imaju neki tako naopak način gledanja na stvari.
On će tada uvek pomisliti da problem nije u ideologiji koja je stvorila režim koji dopušta da se nevini ljudi šalju u logore i zatvore, nego da je stvar same zemlje, samog naroda, same podloge na koju je ta ideologija nakalemljena. I da bi ta ista ideologija, bez obzira koliko strašna izgleda u drugoj zemlji, u engleskoj praksi bila sasvim drukčija, zahvaljujući tome što su Englezi drukčiji.
Ukratko, čak i da bi najgori staljinizam, najgora verzija jednog praktičnog komunizma u Engleskoj bila podnošljiva, ne zato što je sam staljinizam po sebi moguć kao podnošljiv, nego što su Englezi podnošljivi. Ovde zapravo, kako Englezi gledaju sve ono što je nepodnošljivo na drugom mestu, postaje podnošljivo zahvaljujući njima.
Ponekad čovek dobije pakosnu želju da ih podseti na Kromvela. U Kromvelovo vreme Englezi su takođe bili Englezi, a stvari i nisu bile ništa bolje od onoga što se dešavalo u revolucijama širom sveta.
Na nekoliko strana od 224. pa do 226. razvija, pod naslovom „Iskušenja romansijera“, Kestler jednu vrlo interesantnu metaforu. On započinje anegdotom o Turgenjevu, koji je mogao da piše samo tako što je noge držao u lavoru tople vode, a bio okrenut prozoru koji je bio otvoren.
Njegova pozicija je u stvari simbolizovala poziciju romansijera u svetu gde je topla voda stajala za inspiraciju, za kreativnu snagu, bez obzira kako je mi nazvali, a otvoren prozor je predstavljao svet napolju, jedan sirovi materijal koji je služio umetničkoj kreaciji. Novelista može prema toj situaciji da ima tri odnosa.
Wednesday, January 04, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVIII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Citirao sam ova sećanja Kestlerova zato što ona u dlaku odgovaraju mom i Ljiljaninom viđenju Engleske kada smo došli i sada.
Povodom pisanja na stranom, engleskom jeziku, jer do tada je Kestler, koji je mađarski Jevrejin, pisao na nemačkom, on zapaža jednu interesantnu pojavu.
„(...) Kad počinjete da pišete i mislite na novom jeziku, vi morate da izmišljate za sebe nove umetničke slike i metafore i obično mislite da su one jako originalne, a ne shvatate da su one samo klišei. (...)“
Ovo ne važi samo za pisanje na nekom tuđem jeziku, to važi i za pisanje na vlastitom jeziku. Meni se više puta dogodilo da pronađem, da zapravo mislim da sam pronašao neku originalnu metaforu, neku originalnu umetničku sliku, a da kasnije u nekoj knjizi pročitam da je ona već nađena i vrlo dobro upotrebljena.
Još jedno intresantno zapažanje koje sa Kestlerom delim i koje je u stvari u praksi mnogo važnije nego što obično mislimo. On kaže, ja interpretiram, to nije apsolutan prevod,
„(...) Da,“ pri tome svakako misli na ljude koji su došli iz totalitarnog Istoka na delimično demokratski Zapad, „da su permanentni odnosi sa policajcima i totalitarnim birokratama morali ostaviti neki trag na ljudima. Stvara se jedna preosetljivost koja reaguje na najmanji trag agresije u slučajnim susretima preko dana, onako kao što Gajgerov brojač registrira radioaktivnost u vazduhu.
Raspoloženje jednoga dana odlučuje se grubošću taksi šofera, osmehom saobraćajca, kelnera, telefonskog operatera, čoveka na benzinskoj pumpi, devojke u radnji. Čovek živi potopljen u tu anonimnu masu kao u jedan tečni medijum kroz koji prolazi, a da nije njega svestan. Međutim temperatura njegova neprestano utiče na naše stanje, na naše poglede.
U tom pogledu,“ kaže Artur, „ja sam našao da je ljudska klima u Engleskoj naročito pogodna, neka vrsta Davosa, za večno oštećene veterane totalitarnog doba. Njena atmosfera sadrži manje semena agresije i brutalnosti po kubičnoj stopi pretovarenog autobusa, krčme, nekog reda, ili ulice, nego ijedna,“ kaže, „zemlja u kojoj sam živeo. (...)“
Ja se potpuno slažem sa ovom Kestlerovom konstatacijom uz primedbu da je od trenutka kada je ovo pisano do sada prošlo dosta godina i da ova ljudska klima - human climate - o kojoj govori Kestler nažalost više nije sasvim ovakva, premda se još uvek može kazati da je bolja nego u nekim drugim, gotovo u svim zemljama. Kestler, međutim, daje još dva po meni veoma tačna zapažanja koja karakterišu i danas Engleze na nepromenljiv način. On kaže:
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Citirao sam ova sećanja Kestlerova zato što ona u dlaku odgovaraju mom i Ljiljaninom viđenju Engleske kada smo došli i sada.
Povodom pisanja na stranom, engleskom jeziku, jer do tada je Kestler, koji je mađarski Jevrejin, pisao na nemačkom, on zapaža jednu interesantnu pojavu.
„(...) Kad počinjete da pišete i mislite na novom jeziku, vi morate da izmišljate za sebe nove umetničke slike i metafore i obično mislite da su one jako originalne, a ne shvatate da su one samo klišei. (...)“
Ovo ne važi samo za pisanje na nekom tuđem jeziku, to važi i za pisanje na vlastitom jeziku. Meni se više puta dogodilo da pronađem, da zapravo mislim da sam pronašao neku originalnu metaforu, neku originalnu umetničku sliku, a da kasnije u nekoj knjizi pročitam da je ona već nađena i vrlo dobro upotrebljena.
Još jedno intresantno zapažanje koje sa Kestlerom delim i koje je u stvari u praksi mnogo važnije nego što obično mislimo. On kaže, ja interpretiram, to nije apsolutan prevod,
„(...) Da,“ pri tome svakako misli na ljude koji su došli iz totalitarnog Istoka na delimično demokratski Zapad, „da su permanentni odnosi sa policajcima i totalitarnim birokratama morali ostaviti neki trag na ljudima. Stvara se jedna preosetljivost koja reaguje na najmanji trag agresije u slučajnim susretima preko dana, onako kao što Gajgerov brojač registrira radioaktivnost u vazduhu.
Raspoloženje jednoga dana odlučuje se grubošću taksi šofera, osmehom saobraćajca, kelnera, telefonskog operatera, čoveka na benzinskoj pumpi, devojke u radnji. Čovek živi potopljen u tu anonimnu masu kao u jedan tečni medijum kroz koji prolazi, a da nije njega svestan. Međutim temperatura njegova neprestano utiče na naše stanje, na naše poglede.
U tom pogledu,“ kaže Artur, „ja sam našao da je ljudska klima u Engleskoj naročito pogodna, neka vrsta Davosa, za večno oštećene veterane totalitarnog doba. Njena atmosfera sadrži manje semena agresije i brutalnosti po kubičnoj stopi pretovarenog autobusa, krčme, nekog reda, ili ulice, nego ijedna,“ kaže, „zemlja u kojoj sam živeo. (...)“
Ja se potpuno slažem sa ovom Kestlerovom konstatacijom uz primedbu da je od trenutka kada je ovo pisano do sada prošlo dosta godina i da ova ljudska klima - human climate - o kojoj govori Kestler nažalost više nije sasvim ovakva, premda se još uvek može kazati da je bolja nego u nekim drugim, gotovo u svim zemljama. Kestler, međutim, daje još dva po meni veoma tačna zapažanja koja karakterišu i danas Engleze na nepromenljiv način. On kaže:
Tuesday, January 03, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVII
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani 217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u borbi, u ratu.
Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o padu Francuske pod naslovom Scum of the Earth. Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti.
On dobija pismo sledeće sadržine:
„(...) Kao što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog Veličanstva. (...)“
Dakle ovakav jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim frontovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi.
Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička prošlost, ali i jedan bitniji: Kestler je bio stranac prema kome Englezi su uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda nerazumevanje.
Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvanrednoj rečenici on pokazuje svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:
„(...) Do toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije.
Sada,“ kaže, „ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele upotrebljavaju samo na dartboards, koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi, kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena prošlosti.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani 217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u borbi, u ratu.
Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o padu Francuske pod naslovom Scum of the Earth. Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti.
On dobija pismo sledeće sadržine:
„(...) Kao što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog Veličanstva. (...)“
Dakle ovakav jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim frontovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi.
Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička prošlost, ali i jedan bitniji: Kestler je bio stranac prema kome Englezi su uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda nerazumevanje.
Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvanrednoj rečenici on pokazuje svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:
„(...) Do toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije.
Sada,“ kaže, „ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele upotrebljavaju samo na dartboards, koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi, kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena prošlosti.
Monday, January 02, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXVI
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani 204. u poglavlju „Arrival and Departure“ što je u stvari naslov njegovog romana, gde je on završio svoju trilogiju započetu sa Spartakusovom pobunom u Gladijatorima i boljševičkim čistkama u Pomračenju u podne, Kestler na jednom mestu kaže:
„(...) Ako neko hoće da objasni zašto se Petar ponašao kako se ponašao, on mora da od početka odbaci takozvana ubeđenja i etička uverenja. Ona su bila samo pretekst mozga, fantomski projektovani pretekst izvesnih mnogo intimnijih zbivanja u njemu. (...)“
Hoću da kažem da ova primedba Kestlerova je vrlo značajna u stvari u praksi pisanja. Vrlo često smo skloni da redukcijom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni junaci naši kao nosioci nekih velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da tražimo, da se potrudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uopšte uz takve neke ideje.
Kestler je u ovom svom odlomku dodao jednu rečenicu koja pokazuje pravac u kome je on pokušavao da nađe neka objašnjenja, recimo za Petra. On kaže:
„(...) Nema značaja da li je on bio heroj proletarijata ili mučenik katoličke crkve, pravi ključ je u njeg
ovoj žudnji za mučeništvom. (...)“
Dobro, to je jedna mogućnost koja ima svoju psihološku, gotovo psihopatološku osnovu. Ali postoji čitav drugi niz mogućih drugih uzroka koji moraju da se unesu u jednu ličnost da bi ona bila zaista realna i živa. Niko nije prosto pion svojih ideja.
Drugo, sve te ideje nisu došle s neba. Nisu dar božanskog otkrovenja, nego su jedan dubok napor vlastite misli da nađe formulaciju za neka lična, bitna iskustva i bitna osećanja. Ukratko, racionalizacija nečeg što je krajnje lično, čak i emocija, igra tu veoma značajnu ulogu.
Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani 204. u poglavlju „Arrival and Departure“ što je u stvari naslov njegovog romana, gde je on završio svoju trilogiju započetu sa Spartakusovom pobunom u Gladijatorima i boljševičkim čistkama u Pomračenju u podne, Kestler na jednom mestu kaže:
„(...) Ako neko hoće da objasni zašto se Petar ponašao kako se ponašao, on mora da od početka odbaci takozvana ubeđenja i etička uverenja. Ona su bila samo pretekst mozga, fantomski projektovani pretekst izvesnih mnogo intimnijih zbivanja u njemu. (...)“
Hoću da kažem da ova primedba Kestlerova je vrlo značajna u stvari u praksi pisanja. Vrlo često smo skloni da redukcijom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni junaci naši kao nosioci nekih velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da tražimo, da se potrudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uopšte uz takve neke ideje.
Kestler je u ovom svom odlomku dodao jednu rečenicu koja pokazuje pravac u kome je on pokušavao da nađe neka objašnjenja, recimo za Petra. On kaže:
„(...) Nema značaja da li je on bio heroj proletarijata ili mučenik katoličke crkve, pravi ključ je u njeg
ovoj žudnji za mučeništvom. (...)“
Dobro, to je jedna mogućnost koja ima svoju psihološku, gotovo psihopatološku osnovu. Ali postoji čitav drugi niz mogućih drugih uzroka koji moraju da se unesu u jednu ličnost da bi ona bila zaista realna i živa. Niko nije prosto pion svojih ideja.
Drugo, sve te ideje nisu došle s neba. Nisu dar božanskog otkrovenja, nego su jedan dubok napor vlastite misli da nađe formulaciju za neka lična, bitna iskustva i bitna osećanja. Ukratko, racionalizacija nečeg što je krajnje lično, čak i emocija, igra tu veoma značajnu ulogu.