Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
Samoubistvo Artura Kestlera i jedna čudna podudarnost.
Upravo sam čuo na radiju, da je Artur Kestler izvršio samoubistvo u svojoj kući na Monpelje Skveru broj 8. Policija je pronašla bračni par Kestler u njihovoj dnevnoj sobi, u foteljama sa dve prazne čaše ispred sebe. Kako je to čudno, poslednjih nekoliko dana toliko sam na njega mislio. Gotovo mi se čini, da sam bio sa njim dok se ubijao, a možda i jesam.
Vest sam čuo dok sam čitao uvodni deo četvrte knjige Zlatnog runa i citate Platonovog Fedona koje u razgovoru sa Tomanijom koristi Simeon Njegovan. Pa neka ti citati budu, kada su se već tu našli i moj epitaf Arturu Kestleru.
„(...)Dok nam telo povezano s umom, dok je duša povezana s takvom nevoljom, mi nikad u punoj meri nećemo steći ono za čime žudimo. A to je istina. Ako ikada hoćemo da saznamo istinu, moramo se izbaviti tela i samom dušom gledati stvari po sebi ... Jer, ako se u zajednici s telom ne može ništa potpuno saznati, onda je moguće samo jedno od dvoga: ili se saznanje nigde ne može steći ili se može steći tek posle smrti ... (...)“
No comments:
Post a Comment