ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.) 

Da ja dodam, ako vi na primer kažete jednom običnom Englezu da ste bili u zatvoru, a kad vas on pita zašto, da mu kažete da vi sami ne znate, da savršeno neki razlog nije postojao, tek tako, bili ste negde, zatvorili su vas, on vam jednostavno neće verovati. Nema logike u tome da se nevin čovek zatvara.

Pre svega ni praksa engleska to ne dopušta, pa prema tome ni mozak engleski ne dopušta da bi se moglo ljudsko biće zatvoriti bez nekog razloga i on će uvek pomisliti da razlog neki ipak postoji, i da ste vi ipak nešto uradili zbog čega ste zatvoreni.

Ako kojim slučajem, koji je redak, da ne kažem nemoguć, ipak tom običnom Englezu uspete dokazati da vi savršeno ništa niste uradili, onda će on možda da vas najzad razume, ali tako što će sebi kazati, naravno u toj zemlji je to moguće, moguće je ono što u Engleskoj nije moguće. Ti stranci su veoma čudni, imaju neki tako naopak način gledanja na stvari.

On će tada uvek pomisliti da problem nije u ideologiji koja je stvorila režim koji dopušta da se nevini ljudi šalju u logore i zatvore, nego da je stvar same zemlje, samog naroda, same podloge na koju je ta ideologija nakalemljena. I da bi ta ista ideologija, bez obzira koliko strašna izgleda u drugoj zemlji, u engleskoj praksi bila sasvim drukčija, zahvaljujući tome što su Englezi drukčiji.

Ukratko, čak i da bi najgori staljinizam, najgora verzija jednog praktičnog komunizma u Engleskoj bila podnošljiva, ne zato što je sam staljinizam po sebi moguć kao podnošljiv, nego što su Englezi podnošljivi. Ovde zapravo, kako Englezi gledaju sve ono što je nepodnošljivo na drugom mestu, postaje podnošljivo zahvaljujući njima.

Ponekad čovek dobije pakosnu želju da ih podseti na Kromvela. U Kromvelovo vreme Englezi su takođe bili Englezi, a stvari i nisu bile ništa bolje od onoga što se dešavalo u revolucijama širom sveta.

Na nekoliko strana od 224. pa do 226. razvija, pod naslovom „Iskušenja romansijera“, Kestler jednu vrlo interesantnu metaforu. On započinje anegdotom o Turgenjevu, koji je mogao da piše samo tako što je noge držao u lavoru tople vode, a bio okrenut prozoru koji je bio otvoren.

Njegova pozicija je u stvari simbolizovala poziciju romansijera u svetu gde je topla voda stajala za inspiraciju, za kreativnu snagu, bez obzira kako je mi nazvali, a otvoren prozor je predstavljao svet napolju, jedan sirovi materijal koji je služio umetničkoj kreaciji. Novelista može prema toj situaciji da ima tri odnosa.



On može da zato da bi imao punu koncentraciju da se potpuno zatvori u svoju imaginaciju, to znači da zatvori prozor i na njega navuče zavese. On može da se nagne na taj prozor i da čak i učestvuje u životu ulice. U oba slučaja on je umanjen za izvesnu vrednost.

U slučaju zatvaranja sobe i odstranjenja spoljnoga sveta, njegova imaginacija uskoro će se osušiti, jer imaginaciju ne može da greje isključivo imaginacija, ona mora biti zasnovana na izvesnim iskustvima koja se stalno obnavljaju, a ona pripadaju spoljnjem svetu ne samo našem unutrašnjem doživljavanju. U drugom slučaju jedna distanca bi se izgubila, i čovek, odnosno romansijer postao bi učesnik, a ne opisivač i istraživač događaja.

Postoji i treća kompromisna varijanta u kojoj pisac zatvara prozor, navlači zavese, ali buši jednu rupu u toj zavesi, tako da određenu stvar može da vidi, da ima izvestan odnos prema stvarnosti. On otada hrani svoju imaginaciju samo onim što se nalazi u okviru te rupe. Potpuno je prirodno da njegovi proizvodi biće tada lišeni perspektive, jer on će možda videti jednu scenu, ali neće videti ono što vide junaci te scene.

A to što vide junaci te scene to i te kako utiče na njihov život i njihova mišljenja. On može videti jednu devojku u toj rupi u zavesi, jednu devojku kako bere ruže, on može videti sve šta ta devojka radi, ali ne može videti da ona istovremeno gleda u neke fabričke dimnjake i da povodom tih fabričkih dimnjaka nešto misli. Ova metafora je izvanredna zbog toga što pokazuje zaista realnu poziciju u kojoj se nalazi pisac koji ograničava svoj dodir sa stvarnošću samo na one elemente za koje unapred zna da su mu potrebni radi hrane njegove imaginacije. „(...)

Savršena novela,“ kaže Kestler na 226. strani, „pretpostavlja da autor ima apsolutno znanje o osnovnim događajima svoga vremena. To znanje nije za aktuelnu upotrebu, jer tada bi se proizvela enciklopedija, a ne roman, ali ona je potrebna zbog implikacija i služi kao katalistički agent, kao što pljuvačka služi procesu varenja. (...)“

Neophodno je potrebno, dakle, ja se tu slažem sa Kestlerom, biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svoga vremena, da bi imaginacija u stvari uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija.