Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani 217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u borbi, u ratu.
Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o padu Francuske pod naslovom Scum of the Earth. Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti.
On dobija pismo sledeće sadržine:
„(...) Kao što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog Veličanstva. (...)“
Dakle ovakav jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim frontovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi.
Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička prošlost, ali i jedan bitniji: Kestler je bio stranac prema kome Englezi su uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda nerazumevanje.
Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvanrednoj rečenici on pokazuje svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:
„(...) Do toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije.
Sada,“ kaže, „ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele upotrebljavaju samo na dartboards, koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi, kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena prošlosti.
Zemlju koja nije ni zemlja jogina ni zemlja komesara, nego baštovana, gde štrajkači igraju fudbal sa policijom i socijalisti se krunišu krunom lordova. Ja sam bio zainteresovan za ovu civilizaciju, čije su socijalne norme bile potpuno različite od mojih, koja je obožavala karakter umesto mozga, stoicizam umesto temperamenta, nonšalanciju umesto truda, i koja je jezik za zubima više poštovala od elokvencije.
Ja sam bio još više iznenađen engleskim stavom prema spoljnjem svetu, koga sam ja sumirao sledećom maksimom: ’Budite ljubazni prema strancima, nesrećni ljudi ne mogu ništa da učine protiv toga što su stranci. (’Be kind to the foreigner, the poor chap can’t help it’) Zatim, ukratko, ja sam bio privučen tim očevidnim osobinama engleskog života, koje su uvek fascinirale strance. Ali ova atrakcija je lagano bledela. (...)“
No comments:
Post a Comment