Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 18. 3. 1983. godine
Priroda i smrt.
Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.
Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke? Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vraćanjem?
Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.
Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.
No comments:
Post a Comment