Pages

Thursday, February 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Pseudograđanska klasa. Smrt i vaskrsenje građanske klase. (Osnova za esej.)

 Prelistivam „Književnost“, dvobroj 3-4 za 1983. godinu u kome se donosi drugi nastavak izbora iz moga Dnevnika pod naslovom „Ukus meda ili Vreme otvaranja II“. Na strani 506. pod podnaslovom „Pokušaj ubistva, ali i ključ za Graditelje“, nailazim na jedno definisanje smrti stare građanske klase, i to na sledeći način:

U „Graditeljima još „centralne sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine. (Nema, zapravo, Manovog tifusa. Man je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, u lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života.

Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Pringshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Man – ali se dramatično izmenila njena forma.

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koji onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput Božijeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede. pompei
 Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće.



 Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Ljiljana, i toliki naši prijatelji – zauvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se o njemu, inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju, umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenom čini kao rekovalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. Svi smo mi terminalni slučajevi.

Ceo moj život, život moje Ljiljane, život Isidorov, bio je od 1948. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, ’veselost pred agoniju’, koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970., a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno.

I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mu srce glogovim kolcem ...) (...)“

No comments:

Post a Comment