ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. 4. 1983. godina.
„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) 

Neke beleške povodom eventualnog eseja „Umetnost i stvarnost“.

 Očigledno je, tako mi se bar čini, da bitniji nesporazumi potiču iz različitog tumačenja slobode u praksi, nego što su oni manje-više otvoreni, aktuelni ili virulentni u tim pojmovima, kada su oni tek oruđe u jednoj akademskoj debati.

Premda je takođe očigledno da praktični nesporazumi zapravo potiču iz teoretskih, čak i kada se na prvi pogled čini da ta teorija odobrava, usvaja, priznaje, dopušta, omogućuje, mnogo više slobode nego što praksa te teorije dozvoljava.

U teorijskom prometu su raznovrsne sintagme za slobodu. Spomenuću samo nekoliko. Na primer: realna sloboda - u praksi je to ona do koje se eventualno ide. Potom je tu apstraktna sloboda – u praksi je to ona koja se ne dopušta. Istinska sloboda u praksi je to stvar daleke budućnosti, ako se do ove ikada stigne.

Buržoaska sloboda – to je ona koju smo odbacili da bi dobili u zamenu onu istinsku, koju nemamo, i koju ćemo eventualno, mada sumnjam, imati u budućnosti. Tako zapravo uprkos svih tih teoretskih sintagmi, mi slobode nemamo u praksi.

Neobično je da pojam slobode sam sebe ne određuje čak ni u onoj meri u kojoj to polazi za rukom suprotnom pojmu – pojmu ropstva. Šta je ropstvo – najčešće znamo. Nije potrebno, osim ako čovek nije hegelijanac, da ropstvo objašnjava na komplikovan način da bi najzad eventualno stigao do onog tipa ropstva u kome će se prepoznati najviša sloboda.

Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda stvar shvatanja. Ropstvo osećamo – slobodu pojmimo.

Čak i ako ste marksist, i mislite da znate šta je istinska sloboda, u njenom društvenom smislu, naravno kad sednete za svoj pisaći sto i suočite se sa knjigom koju radite, to vaše uverenje, zbog koga ste kao građanin pristali na izvesna ograničenja, neće vam ni najmanje pomoći da kao pisac u ime te iste slobode pristanete na neka druga ograničenja koja se tiču vaše knjige i vašeg dela. Ako pristanete, bićete slabiji pisac nego što biste možda mogli biti.

Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj slobodno izabran najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi. Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom.

Ja samo hoću da kažem da je, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti ne deo, ne samo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.

Iza Adornove ideje da će u jednom smirenom i zadovoljnom društvu nestati umetnosti, jer umetnost zapravo i nije ništa drugo do estetizirani, neurotičan odgovor na prikraćenosti kojima nas osiromašuje stvarnost kojom nismo zadovoljni i u kojoj nismo srećni, otprilike neka vrsta revolucionarnog terorističkog akta, neke duhovne bombe. Iza takve ideje stoji jedno duboko platonističko nezadovoljstvo umetnošću uopšte kao sa nečim što se otima racionalnosti, pa sa time i redu, opštoj svrsi i organizaciji.



A iza toga se opet krije tradicionalno nepoverenje pozitivističkog marksizma prema svemu čemu se efekat ne može izračunati i koji se ne može programirati kao što se misli da se to može uraditi sa čitavom ljudskom istorijom. Zar onda ne bi i religiju proglasili neurotičnom kolektivnom tvorevinom, zar onda ne bi i za mirotvorstvo rekli da je posledica kolektivne neuroze, pa čak i psihoze?

Zašto onda ne bi i filosofiju, kao našu poslednju odbranu od nepoznanica sveta proglasili delom, odnosno posledicom, jedne kroz istoriju vertikalno sprovedene, a horizontalno izvedene psihoze u svakoj generaciji uzastopce? Šta bi onda ostalo zapravo od svih naših stvaralačkih strahova, strepnji, sumnji?

Ostala bi možda samo nauka, samo nauka koja bi trebalo da ovaj život koga Adorno pretpostavlja, život u kome umetnost ne bi bila potrebna, unapredi i zajedno sa umetnošću, filosofijom, religijom, mitom i svim drugim elementima našeg stvarnog i racionalnog, veličanstvenog života, sve to da ode i da ostane samo srećni čovek i njegova nauka.