ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 2. juni 1983. godine.
Kamenje iz Morkamba. 

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine. More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodiča.

Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije. Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish & chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive. Svaki zrak sunca vredi ovde funtu.

Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

 Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ih, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim. Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Pritoda se ne gleda, nego krade. Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje.

U Londonu kod kuće kamenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti. To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.
Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 1. juni 1983. godine.
Izlet u Lankaster. 

Sa Palavestrom na petodnevnom izletu kod Puvačića u Morkombu. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja.

Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio.

 Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije. Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje-više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije(nastavak)

 Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu.

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede.

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke.

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula raza. Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – „Zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije“. Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije. Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.

Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati. To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja.

Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina. Odnosno moguće su dve varijante, koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na takvoj jednoj drami, možda radio-drami u prvom redu. Prvi uslov bio bi da živimo u jednom svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.

 Sada mi pada na um jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame. Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste, da naše memorisanje, zapravo njegova sposobnost, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017.

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017. GODINE KOJA SE 
DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

Poštovane dame i gospodo, poštovani dobitnici Pekićeve nagrade,

 Imao sam prijatnu dužnost da pročitam ukupno 29 eseja prispelih na konkurs, ali i odgovornost da među tim radovima izdvojim i za nagradu predložim one najbolje. Nije to bio nimalo lak zadatak, jer bar trećina radova pokazuje zrelost misli njihovih autora i sposobnost da na relativno nevelikom obimu teksta kažu nešto novo, izvorno i bitno o temi kojom se bave.

 Otuda i poruka mladim esejistima koji nisu među nagrađenima: ne treba odustajati, treba saznavati, produbljivati misao i usavršavati izraz.

 Tematika radova u žanru eseja i ove je godine bila uglavnom posvećena piscima i njihovim delima, ređe filozofskim pitanjima ili opštijim, kako se nekada kaže slobodnim temama. Razume se, katkad su teme i područja ukršteni povezivanjem u analizi književne i filozofske problematike, mada i u spoju sa drugim graničnim disciplinama kao što su psihologija, antropologija i ostale humanističke nauke.

Kako bilo, u celini su radovi autora sa konkursa, dakle učenika, dosegli vrednosti koje preporučuju mlade pisce i profesore posvećene njihovom intelektualnom i književnom sazrevanju. I njima mala molba: bilo bi dobro da pre slanja tekstova na konkurs pažljivo pregledaju radove kako bi se izbegle retke, a ipak vidne pravopisne i druge jezičke manjkavosti koje ponekad pokvare utisak i kod veoma dobrih radova.

 Kratko o tri nagrađena eseja:

 Prvonagrađeni je rad "Utvarologija u evropskoj književnosti" Milanke Orlić, učenice Trinaeste beogradske gimnazije. Uzimajući za temu dela četvorice velikih evropskih pisaca, odnosno problem utvarnog sveta, kojem je bio blizak i stvaralački nerv Borislava Pekića, autorka na zanimljiv i interpretativno produktivan način pokazuje kako se utvarologija ostvaruje u bliskom susretu prošlog i sadašnjeg, realnog i fantastičnog. Po tim vrednostima ovog eseja Mladenka Orlić zaslužuje prvu nagradu.

 Drugu nagradu dobio je rad sa naslovom "Dužina ljudskog života samo je tačka u vremenu" autorke Nevenke Nogo, učenice Filološke gimnazije. Na jednoj misli Marka Aurelija sadržanoj u naslovu eseja autorka gradi mali misaoni sistem.

U njemu pokušava da nađe mesta za čoveka koji je samo jedna tačka u vremenu i prostoru. U svakom slučaju, zanimljiv, misaono provokativan i hvale vredan ogled o graničnoj situaciji ljudskog postojanja.

Treći u redu nagrađenih je rad "Motiv očiju u književnosti" autora Jovana Mihojevića, učenika Gimnazije "Sveti Sava". Ovaj rad je uspešan pokušaj sinteze na primeru jednog motiva koji je posebno čest u poeziji. Autor tome pokušaju daje širi smisao pošto ga utemeljuje filozofskim nasleđem u čemu posebnu ulogu imaju Platon i Niče.

Analitičku građu u radu čine srpski pesnici Dučić, Dis, Pandurović i Popa. Rad zaslužuje nagradu koliko sposobnošću sinteze toliko i analitičkim darom njegovog autora.

 Iskrene čestitke nagrađenima i njihovim profesorima.

 Prof. dr Petar Pijanović

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija 

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2017. G. 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Ove godine na Konkurs za Nagradu Borislav Pekić stigle su 82 pesme što znači da poezija ostaje izazov mladosti, izazov pred kojim pesnička imaginacija mladosti ne posustaje! Šta bi na to rekao naš veliki pisac Borislav Pekić? To mogu samo da pretpostavim, ali verujem da bi rekao: Argonautika duha stvaranja začinje se u mladosti, jer je radoznalost mladosti najveća, a osećajnost najdublja.

  Prvu nagradu dobila je pesma „Atlantida“ koju je napisala Ana Vukazić iz odeljenja II/4 IV beogradske gimnazije. Pesnikinja Ana se odlučila za najveću zagonetku antičkog sveta – Atlantidu, i to je nadahnuto prizvala, pa kaže: „kao da sam sve sanjala“ čime otvara onu drevnu, pa i dilemu Laze Kostića: šta je u životu san, a šta java?

Pitanje koje su sebi postavljali najveći pusci, od Šekspira i Španca Pedra Kalderona de la Barke, do našeg već rekoh Kostića, Adrića i samog Pekića. Mlada pesnikinja Ana uspeva pesmom „Atlantida“ da nam ukaže na istinu da su najveća životna stremljenja izložena propasti poput idealnog ostrva Atlantide, ali otkriva još nešto, možda važnije: da „Za sreću je potrebna samo mrvica“! 

Ovo otkriće, tako veliko u njenim mladim godinama, donelo je sada Ani Vukazić Prvu nagradu „Borislav Pekić“.

 Drugu nagradu za pesmu „Odustajanje“ dobila je Martina Lukić iz razreda II/6 takođe IV beogradske gimnazije. Nagrađena pesma „Odustajanje“ zrači tonom skepse, promišljanja i takta koji nisu svojstveni mladosti nego zrelosti. Ali šta bi to moglo da znači? Iskušenje strpljenju ili životno skrivenu nagradu pravovremenom odustajanju? Ova dilema dalekosežno iskrsava u svakom ljudskom životu jer Martina u prvoj strofi nadahnuto kaže:

Nekad treba odustati 
Koliko god bilo teško 
Jer, zašto terati nekoga 
Da sudbinu svoju preokrene 
Zbog bezazlene odluke? 

 Pesnikinja Martina progovara glasom koji svojom ranom zrelošću puno obećava. A to znači da život ne treba da je odvoji od poezije koja je vrhunac stvaralačke moći duha i jezika!
 Treću nagradu za pesmu „Posustajem ovde“ dobila je Anđelka Stanimirović iz odeljenja II/4 opet IV beogradske gimnazije. I ova pesma iznenađuje tako ranim iskustvom koje zaprepašćuje – jer nas, ni manje, ni više, direktno upućuje na poslednje stihove iz Šekspirove drame „Bura“! To je visoki kompliment. Jer dok Šekspirov Prospero kaže –

Izgubih sve što mađija mi dala; 
Ostala mi samo moja snaga mala, 

 Anđelini prvi stihovi teku ovako:

Posustajem ovde 
Na kraju svog sna 
Nemam više snage, 
 Tama me povlači 
A pravim se da sam hrabra 
 I ne dam srcu da me izda. 

 Zaista izvrsno! U poetičkoj složenosti suočavanja sa velikim izazovima životnog iskustva između ove pesme Anđelka Stanimirović i drugonagrađene pesme Martine Lukić sa prvonagrađenom pesmom „Atlantida“ Ane Vukazić, moram priznati, razlika nije veća od tananog lista biblijske hartije! Skoro da su sve tri mogle dobiti prvu nagradu!

 Neobično je da su sve tri nagrade istovremeno otišle u IV beogradsku gimnaziju, a da su prva i treća nagrada za poeziju dodeljene baš gimnazijalkama-pesnikinjama iz istog razreda II/4. I na kraju, prijatno zbunjuje i lepa slučajnost da su sve tri nagrađene pesnikinje, zapravo, jednakih godina – dakle vršnjakinje!

 Čestitam trima beogradskim gimnazijalkama, zasluženo nagrađenim pesnikinjama koje – bez obzira za čime sada čeznu i bez obzira šta će im život doneti – treba da istraju prema uzvišenim dozivima poezije i – za lepotu poezije!!

Mirko Magarašević

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 
NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA PROZU 2017. GODINE 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Pre nego što pročitam imena nagrađenih učenika, želela bih da odam poštu našem vernom prijatelju književniku Radoslavu Bratiću (1948-2016), koji je bio ne samo glavni inicijator „Nagrade Borislav Pekić“ nego i član ovog žirija od samog početka ustanovljenja, a koji nas je nažalost napustio prošle godine. Njegov nesebičan i neumoran rad i požrtvovanje kojim se založio da nagrada dođe ne samo u prave ruke učenika, nego i da se održi najviši standard koji nagrada zaslužuje.

I pored svih svojih obaveza i velike produkcije značajnih romana, priča, radio i TV drama uvek je nalazio vremena za nove ideje koje će da podignu značaj ove svečanosti. Zahvaljujući Bratićevoj ideji i inicijativi nastala je knjiga Pekićeva klupa izdata 1999, u koju su skupljeni kako nagrađeni radovi učenika, tako i reminiscencije Pekićevih prijatelja. Radoslav Bratić je bio svestan koliko je važno ostaviti štampani trag bez koga se sve zaboravlja.

 „Nagrada Borislav Pekić“ se dodeljuje svake godine od 1995 godine, s napomenom da su te 1995. učestvovali samo učenici Treće beogradske gimnazije, a posle toga se konkurs proširio na sve beogradske gimnazije. Utvrdila sam da je do sada nagrađeno preko 200 đaka, što je već jedan pozamašan broj laureata ovog priznanja. Tradicionalno se dodeljuje u ovoj gimnaziji i na ovom mestu već 22 godine.

Od početka je odlučeno da budu tri kategorije u kojima će se učenici takmičiti a to su: poezija, proza i esej. Uvek su u materijalu koji je pristizao pesme bile najbrojnije, a na početku je esej bio najslabije zastupljen. Verovatno su se učenici uplašili od samog naziva, smatrajući da treba da proizvedu neki specijalno značajan rad. Sada se taj broj ipak ujednačio, mada i dalje poezija prednjači.

U svakoj kategoriji daju se tri nagrade, što nije uvek lako odabrati, ali takve su propozicije i one se ne mogu menjati. Svi radovi se šalju pod šifrom, tako da je nepristrasnost apsolutno zajamčena.

 Ove godine je pristigao impozantan broj radova. Od toga 54 priče razne dužine i kvaliteta. Taj broj se za prozu u užem odbiru sveo na 12 da bi na kraju bila odabrana 3 rada koja najviše zaslužuju nagradu. Uvek je problem kada dođe do najužeg izbora. Radovi se čitaju i iščitavaju po nekoliko puta. Oni su svi dobri ali ipak na kraju prevagnu tri priče koje u svakom pogledu najviše zadovoljavaju.

 Prva nagrada za prozu dodeljuje se radu pod naslovom NEMIR, poslat pod šifrom BARKA, učenici Milici Janković, IV2, Zemunske gimnazije.

 Druga nagrada za prozu pripala je radu sa naslovom UMETNIK, pod šifrom KNEZ PASKAČ učenici Milici Vitomirac, II1, Treće beogradske gimnazije.

 Treća nagrada za prozu se daje za rad TI, pod šifrom JANUAR učenici Fani Spalević, III5, Treće beogradske gimnazije.

Rad pod naslovom Nemir je jedan zreo i studiozan tekst. To je priča koja bi mogla da uđe u svaku zbirku kratke priče. Ona je puna uzdržanih emocija. Sentimentalnost je naznačene na jedan veoma suptilan i posredan način. To je klasična priča u najboljem smislu. Poseduje i lirsko i dramsko u odličnoj proporciji.

 Radi se o istoriji jedne ljubavi koja se odigrava na našem tlu sa svim implikacijama koje se iskazuju na bazi istorijske realnosti u vremenu turske okupacije Crne Gore. Pitkim stilom, a uzbudljivog zapleta, ova priča se izdvaja od ostalih, jer nas ne ostavlja ravnodušnima do samog kraja. Sa malo reči data je vrlo sugestivna fabula koja se čita bez predaha. To je naša priča Romea i Julije, ali sa puno strasti, osvete i brutalnog stradanja.

Briljantna novela odlično vođena, i predstavlja jednu zaokrugljenu celinu. Na malom prostoru je prikazana ljudskost, moral, prijateljstvo, vernost i značaj tradicionalnih vrednosti.

 Priča pod naslovom Umetnik je lirska priča, crtica odnosno odlomak, nekoliko sati u životu jednog slikara. To je opis sa izvanrednim detaljima koji dočaravaju mozaik uhvaćenog trenutka koji doživljava jedan mladić, a u koji nas priča uvlači, i uvodi u jedan događaj koji se pred nama razvija.

Samo u naznakama a ipak dovoljno jasno ukazuje nam se pejzaž u kome se odigrava scena nekog sveta koji možemo da zamislimo od opisanih predmeta koji su nam dati. To je više stvar mašte i naše imaginacije, atmosfere, a ipak je sve tako sugestivno da ostajemo sa tim scenama i kada prestanemo da čitamo tekst koje je pred nama.

 Priča pod naslovom Ti je jedna mladalačka priča koju bi sigurno volela da pročita svaka mlada osoba i koja bi u njoj svakako našla sebe. Ovo је savremena, urbana priča, slika iz života mladih ljudi. U mnogim detaljima oslikava se mladost, smeh, radost, nade, želje. Ona je puna optimizma, životnih lutanja, detalja. Rastrzanost mladosti koja ide od jedne do druge krajnosti i raspoloženja, ali to je sve njihov život, igra koja nas obuzima.

 Čestitam svima koji su na konkursu učestvovali i želim im više sreće sledećeg puta, a dobitnicima nagrade želim da nastave sa pisanjem, jer samo upornim radom mogu da razviju i obogate svoj talenat.

 Sutra ću objaviti imena dobitnika za poeziju a posle toga i imena dobitnika za esej.

Objava o nagradi i ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII

Na današnji dan već 22 godine se dodeljuje nagrada „Borislav Pekić“. Na konkursu učestvuju đaci svih beogradskih gimnazija. Nagrade će biti uručene dobitnicima u III beogradskoj gimnaziji u 18,30 časova. Ulaz je slobodan. 

 ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 19. maj 1983. godine
Socijalizam i istorijska dekadansa. 

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog. Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse.

No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala. Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo.

Za par stotina godina cezarizma, od skandala je napravljen osnovni istorijski sadržaj rimskog života. Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija. Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima.
 U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti. Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda 18. maj 1983. godine.
Zaboravljena godišnjica braka – kraj civilizacije. 

Pre izvesnog vremena odlučili smo bili Ljiljana i ja da proslavimo 25-tu godišnjicu braka. Ona je bila 11. maja, a mi smo na nju potpuno zaboravili. Toliko smo bili zaokupljeni drugim poslovima, da se jednostavno nismo setili tog datuma. Koliko takvih stvari prolazi u životu, dok čovek misli da živi, živi sada, dok zaboravlja ne znajući u stvari da tim zaboravljanjem ubija sebe. I sebe i drugoga u sebi.
Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.

Ako to pamćenje ne bi zamenio jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju.
 Odsustvo pamćenja, slabljenje pamćenja, znak je kraja naše civilizacije. Isto onako kao što je znak kraja jednog individualnog života. U tom izumiranju prošlosti ima neke kobne sličnosti sa izumiranjem energije koja nadahnjuje materiju pokretom, sa crnim rupama u kojima nestaje svet.

Izgleda mi da sem tog pamćenja, koji hrani našu inteligenciju analogijama, ili protivrečnostima, koje je razvijaju, sem tog pamćenja nema ništa što bi nas stvarno u svet uvlačilo, što bi nas duboko vezivalo za svet, i da bez tog pamćenja mi ne bismo bili ono što jesmo danas.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 11. maj 1983. godine.
Strukturalizam i debili 

Ugledni profesor, jednog uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti.

Profesor je po shvatanju, a i pomalo po naravi - strukturalist. To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti, jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Mogao bi naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.

Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa.

Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija. Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti.

Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan. U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima.

Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen sa drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti. Međutim radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano sa pitanjem šta. Dakle pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 6. maj 1983. godine.
Temporalnost u Zlatnom runu, izvod iz pisma prof. Anđelković

Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.

„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti.

Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim. Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.

Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.

Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“

Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:

„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“

(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)

„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.
 Ako ste čitali ’Homerovsku himnu Demetri’ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 4. maj 1983. godine.
Beleška za esej „Umetnost i stvarnost“ (Nastavak 4.) 

Tamo gde nema političke slobode, pravog, a ne prividnog političkog pluralizma, ne može biti ni umetničke slobode. Ako je ima ona je uslovno dodeljena, arbitrarna, a ne prirodna posledica jedne prirodne slobode.

Politička javnost je osetljiva na disonantna, alternativna shvatanja, ono što se pogrešno, simplifikovano, zove opozicionarnim u jednom umetničkom delu i kada ona nisu izraz piščevih shvatanja nego nužna, konzekventna posledica umetničke stvarnosti u delu, dakle nerazlučivi deo lika literarnog junaka.

 Nema političke slobode ako je politička javnost preosetljiva i na takva shvatanja u građanskom životu. U jednoj demokratskoj zemlji, buržoaskih standarda, nemoguće je zamisliti nekog uglednog političara koji će polemisati sa ličnostima i shvatanjima nekog literarnog junaka. Kod nas je to nemoguće. Kod nas se to zapravo gotovo uvek i dešava.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 29. april 1983. godine.
Kruševačka afera.(nastavak) 

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović. Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom.

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom ’obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri. ’
Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 29. april 1983. godine.
S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.) 

Na 26. strani kaže Kami: „(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“
 Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 26. april 1983. godine.
Nekoliko neveselih ideja. 

Kami je u Mitu o Sizifu rekao da:

„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“
 Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove. Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo sveže cveće.

Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Omča za Obešenjaka. Večernje novosti o kruševačkoj aferi.

Danas sam od Nenada Petrovića dobio kopiju članka iz Večernjih novosi, gde, međutim, datuma nema, koji glasi:

„Varničava rasprava oko premijere drame Borislava Pekića u Kruševcu. Obešenjak je izbegao omču. Pekićev tekst najpre je podelio kulturne i političke radnike Kruševca da bi zatim u argumentovanom i demokratskom dijalogu ipak bilo odlučeno da se premijera Obešenjaka održi. Razgovor je pomogao reditelju i glumcima da neka mesta u predstavi pojasne.

Zamalo da se Kruševac podeli oko Obešenjaka Borislava Pekića, dela koje je Kruševačko pozorište pripremalo u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića. Rascep između kulturnih radnika i jednog broja političkih poslenika ipak se nije dogodio, zahvaljujući naporu jedne i druge strane da se uspostavi dijalog, posle koga su preksinoć na kraju druge kontrolne probe u pozorištu argumenti nadvisili strah od rizika.

Tako je sa Obešenjaka skinuta silom vezana omča i Kruševljani će videti premijeru ovog dela.

Do pre neki dan sve je bilo u redu sa pripremanjem ove predstave koju je Programski savet pozorišta uvrstio u repertoar. Premijera je bila planirana za 5. april, a nekoliko dana ranije igrana je kontrolna proba za jedan broj kulturnih i političkih radnika. U diskusiji je više oko Pekićevog teksta, nego oko predstave došlo do konfrontacije.

Kulturni radnici isticali su da se Pekićev slojeviti i višeznačajan tekst zasniva na ironičnom i apsurdnom delu koji je vanvremenski i vanprostorno situiran, te je poruka drame saglasna sa borbom protiv opšteg zla.

Nekoliko političkih radnika, međutim, ukazivalo je da Obešenjak nudi beznađe, vešala kao izlaz, i teške aluzije na domaće vrednosti i okolnosti, upozoravajući da bi predstava mogla da izazove teške političke posledice. Ulje na vatru dolio je reditelj Jovan Putnik, koji je u svojstvu umetničkog rukovodioca pozorišta vodio ovu tribinu, napomenuvši da se otvara problem koji može da izazove asocijaciju na Golubnjaču.

Kruševljani su ipak pokazali da ne žele nikakav referendum o jednoj predstavi, pa je verovatno i to navelo jedan broj ljudi da se bojažljivo opredele prema bliskoj premijeri.

Dijalog je pomogao reditelju i glumcima da pojasne neka mesta u predstavi, tako da je druga kontrolna proba potvrdila, po mišljenju više desetina učesnika u diskusiji, da je predstava u međuvremenu dobila u kvalitetu i da je napravila pravi zaokret ka angažovanom pozorištu.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Saznanje kao polip ili kao jaje. 

Obim moći naše inteligencije, uvek se može definisati kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.

Ako obimu našega saznanja o svetu, ako tome obimu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja biće uvek i kora tajne. Ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.
 Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih produženih krakova, nezavisno od obima tela, prodire u tajnu tako duboko da ostale spoznaje, ostale pipke čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

22. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.) 

“(…) Mi živimo od budućnosti, (…)” veli Kami.

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti. Kamijeva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen sa pojmom nade. Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda.

Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti. Bez nje bila bi ona neodređena, nefiksirana, nedelatna. Bilo bi to slepo hodanje po nepoznatom zemljištu u kome znamo da ćemo negde stići, ali ne ni kada ni gde. Onda bi to bilo lutanje, a ne svrsishodno kretanje.

Tu svrsishodnost našem životu daje prošlost, premda nam se uvek čini da se sama svrha nalazi u budućnosti. Vrednost stvarima može se odrediti tek kad one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti, koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a u kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi, daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti. 

“(…) Svi ljudi ne žive,” kako veli Kami, “kao da ne znaju za smrt, nego kao da nje nema. (…)”
 Inače bi vrlo teško bilo živeti. To njeno nepostojanje u životu, iako se svuda oko nas umire, iako i mi živeći umiremo, ne razrešava apsurd, ali čini da se on većine ljudi ne tiče. Da ih ne dotiče uzaludnost njihovih napora i besmislenost njihovih života. Sutra je velika obmana.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Kultura feudalizma. Povodom afere sa „Obešenjakom“. 

Nened Petrović mi telefonom javlja za članak u „Novostima“ pod naslovom „Obešenjak izbegao omču“ . U članku se govori o aferi koja je povodom kontrolnih probi u Kruševačkom pozorištu izbila povodom priprema za moj komad „Obešenjak“. Izvesni političari su našli da se tema može odnositi i na našu stvarnost.

Naravno da se odnosi, ta o tome sam i čitav esej napisao pod naslovom „Pozorište kao ispovedaonica“. Kroz Kruševac je puštena vest da je predstava zabranjena. Izgleda, međutim, da su čuvari naše stvarnosti zadovoljili se izvesnim skraćenjem komada, čim je reditelj prema novinama „pojasnio“ taj komad.

 Javlja mi se povodom reprize „Vampira“ Filip David. Kaže da je o kruševačkoj aferi bilo nekoliko članaka, ali da se ipak sve završilo dobro, i da je premijera imala velikog uspeha. Sve premijere uvek imaju uspeh, sudbinu komada, međutim, određuju ostale predstave.

Jedan od njih dvojice, ne sećam se više ko, citirao mi je jedan članak u kome se kaže da je problem nastao oko toga što Kruševljani nisu navikli na ovakvo postavljanje tema i na ovakve dijaloge koji su imali prilike da čuju u „Obešenjaku“.

 Ja se ne osećam krivim što su se sa takvim dijalozima suočili. Ja im nisam ponudio „Obešenjaka“, niti me je iko pitao za dozvolu. Naša pozorišta u unutrašnjosti nemaju običaj da od pisca traže odobrenje za postavljanje njihovih komada. Za njih živi pisac uvek je već 50 godina mrtav, a njegovo delo – javno dobro, odnosno javno zlo, kako kad.

U vreme skidanja sa repertoara „Golubnjače“, „Obešenjak“ u Novom Sadu prolazi bez primedbe. Kruševac ispravlja ovaj propust Novog Sada, neki drugi grad otićiće i dalje, kuda, videćemo. Jugoslavija postepeno postaje zemlja kulturnog feudalizma, gde malim baronatima, agilucima, vladaju suvereno lokalni baroni i određuju pravila igre za svoju teritoriju.

Možda se uskoro neće više pisati za umetnost, pisaće se za Kruševac, Kraljevo, Tuzlu, Novi Sad, Celje, Vranje ili Skoplje.

 Slučajno se dogodilo da ja za ovu aferu saznam još u njenom toku, tačnije rečeno neposredno pošto se ona završila, a izgleda nije naročito dugo ni trajala. Obično saznam za stvari koje me se tiču ili posredno ili neposredno, nekoliko meseci nakon što su se one završile i predstavlja veliko zadovoljstvo čitati nakon nekoliko meseci u isečcima izveštaje o tim aferama, pošto su one već davno mrtve.