Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija 

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2017. G. 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Ove godine na Konkurs za Nagradu Borislav Pekić stigle su 82 pesme što znači da poezija ostaje izazov mladosti, izazov pred kojim pesnička imaginacija mladosti ne posustaje! Šta bi na to rekao naš veliki pisac Borislav Pekić? To mogu samo da pretpostavim, ali verujem da bi rekao: Argonautika duha stvaranja začinje se u mladosti, jer je radoznalost mladosti najveća, a osećajnost najdublja.

  Prvu nagradu dobila je pesma „Atlantida“ koju je napisala Ana Vukazić iz odeljenja II/4 IV beogradske gimnazije. Pesnikinja Ana se odlučila za najveću zagonetku antičkog sveta – Atlantidu, i to je nadahnuto prizvala, pa kaže: „kao da sam sve sanjala“ čime otvara onu drevnu, pa i dilemu Laze Kostića: šta je u životu san, a šta java?

Pitanje koje su sebi postavljali najveći pusci, od Šekspira i Španca Pedra Kalderona de la Barke, do našeg već rekoh Kostića, Adrića i samog Pekića. Mlada pesnikinja Ana uspeva pesmom „Atlantida“ da nam ukaže na istinu da su najveća životna stremljenja izložena propasti poput idealnog ostrva Atlantide, ali otkriva još nešto, možda važnije: da „Za sreću je potrebna samo mrvica“! 

Ovo otkriće, tako veliko u njenim mladim godinama, donelo je sada Ani Vukazić Prvu nagradu „Borislav Pekić“.

 Drugu nagradu za pesmu „Odustajanje“ dobila je Martina Lukić iz razreda II/6 takođe IV beogradske gimnazije. Nagrađena pesma „Odustajanje“ zrači tonom skepse, promišljanja i takta koji nisu svojstveni mladosti nego zrelosti. Ali šta bi to moglo da znači? Iskušenje strpljenju ili životno skrivenu nagradu pravovremenom odustajanju? Ova dilema dalekosežno iskrsava u svakom ljudskom životu jer Martina u prvoj strofi nadahnuto kaže:

Nekad treba odustati 
Koliko god bilo teško 
Jer, zašto terati nekoga 
Da sudbinu svoju preokrene 
Zbog bezazlene odluke? 

 Pesnikinja Martina progovara glasom koji svojom ranom zrelošću puno obećava. A to znači da život ne treba da je odvoji od poezije koja je vrhunac stvaralačke moći duha i jezika!
 Treću nagradu za pesmu „Posustajem ovde“ dobila je Anđelka Stanimirović iz odeljenja II/4 opet IV beogradske gimnazije. I ova pesma iznenađuje tako ranim iskustvom koje zaprepašćuje – jer nas, ni manje, ni više, direktno upućuje na poslednje stihove iz Šekspirove drame „Bura“! To je visoki kompliment. Jer dok Šekspirov Prospero kaže –

Izgubih sve što mađija mi dala; 
Ostala mi samo moja snaga mala, 

 Anđelini prvi stihovi teku ovako:

Posustajem ovde 
Na kraju svog sna 
Nemam više snage, 
 Tama me povlači 
A pravim se da sam hrabra 
 I ne dam srcu da me izda. 

 Zaista izvrsno! U poetičkoj složenosti suočavanja sa velikim izazovima životnog iskustva između ove pesme Anđelka Stanimirović i drugonagrađene pesme Martine Lukić sa prvonagrađenom pesmom „Atlantida“ Ane Vukazić, moram priznati, razlika nije veća od tananog lista biblijske hartije! Skoro da su sve tri mogle dobiti prvu nagradu!

 Neobično je da su sve tri nagrade istovremeno otišle u IV beogradsku gimnaziju, a da su prva i treća nagrada za poeziju dodeljene baš gimnazijalkama-pesnikinjama iz istog razreda II/4. I na kraju, prijatno zbunjuje i lepa slučajnost da su sve tri nagrađene pesnikinje, zapravo, jednakih godina – dakle vršnjakinje!

 Čestitam trima beogradskim gimnazijalkama, zasluženo nagrađenim pesnikinjama koje – bez obzira za čime sada čeznu i bez obzira šta će im život doneti – treba da istraju prema uzvišenim dozivima poezije i – za lepotu poezije!!

Mirko Magarašević