Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 6. maj 1983. godine.
Temporalnost u Zlatnom runu, izvod iz pisma prof. Anđelković
Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.
„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti.
Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim. Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.
Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.
Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“
Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:
„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“
(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)
„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.
Ako ste čitali ’Homerovsku himnu Demetri’ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti.
Jedini nevernik, jedini racionalan čovek, u pežorativnom smislu, na toj svetoj lađi je Noemis. Njegovo mesto nije tu. Noemis prolazi sve avanture Argonauta u jednoj interpretaciji, koja je sasvim suprotna i Grejvsu i mom vlastitom racionalizmu izraženom kroz priču o istoriji Balkana, a zatim biva prepoznat kao neposvećen, namazan izmetom i izbačen na obale Trakije da do runa nikada ne stigne.
Ali ta Trakija od koje počinje istorija, a i moje knjige, ako se u njima kružno vreme razvije u linearno, zapravo je pakao u kome, pre nego što će usesti na Crnog konja i postati torbar, trgovac, sreće Noemis, sada već Simeon, Orfejevu glavu u izvoru, Tezeja na poslu u Hadu, Sizifa i ostale prokletnike, čime se istorija i egzistencija izjednačuju s paklom.
Dalji tok je već dat kroz postojeće knjige od I do VI. Da dodam samo još dve bitne stvari. Na Argu se zbivaju arhetipovi svih bitnih zbivanja iz istorije porodice Njegovan i lično Simeonske. Istorija je tamo samo ponavljanje ehetipova mitskih, svevremenskih, situacija. Mit dakle nije bezvremen, već svevremen.
Druga pojedinost je vezana za epilog u kome se vraćam na Badnje veče u Turjaku. U požaru u kome gubi Gradščinu, pretvara se mrtvi Simeon u Crnog konja i pošto prvi put nije uspeo da dođe do zlatnog runa svoje večne forme, sada oslobođen življenja i umiranja, upućuje se na jug u Arkadiju, nepostojanje, večnost. (...)“
No comments:
Post a Comment