Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 29. april 1983. godine.
S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.)
Na 26. strani kaže Kami: „(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“
Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska.
On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bila slična njegovoj patnji. Dakle ako bi bila u stvari antropomorfijska ljubav i patnja, inače - ne. Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji, nekorisno je. Saznanje samo povećava obim naših neznanja.
U tome je paradoks uma i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
No comments:
Post a Comment