Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda 18. maj 1983. godine.
Zaboravljena godišnjica braka – kraj civilizacije.
Pre izvesnog vremena odlučili smo bili Ljiljana i ja da proslavimo 25-tu godišnjicu braka. Ona je bila 11. maja, a mi smo na nju potpuno zaboravili. Toliko smo bili zaokupljeni drugim poslovima, da se jednostavno nismo setili tog datuma. Koliko takvih stvari prolazi u životu, dok čovek misli da živi, živi sada, dok zaboravlja ne znajući u stvari da tim zaboravljanjem ubija sebe. I sebe i drugoga u sebi.
Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.
Ako to pamćenje ne bi zamenio jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju.
Odsustvo pamćenja, slabljenje pamćenja, znak je kraja naše civilizacije. Isto onako kao što je znak kraja jednog individualnog života. U tom izumiranju prošlosti ima neke kobne sličnosti sa izumiranjem energije koja nadahnjuje materiju pokretom, sa crnim rupama u kojima nestaje svet.
Izgleda mi da sem tog pamćenja, koji hrani našu inteligenciju analogijama, ili protivrečnostima, koje je razvijaju, sem tog pamćenja nema ništa što bi nas stvarno u svet uvlačilo, što bi nas duboko vezivalo za svet, i da bez tog pamćenja mi ne bismo bili ono što jesmo danas.
Upravo zato što to pamćenje, kao što sam kazao – slabi, što ono čak i programski često više se ne priznaje kao bitan uslov našega života, mi nemamo mnogo izgleda. Nemamo mnogo izgleda isto onako kao što ga nemaju životinjske rase u kojima je pamćenje zamenjeno jednom labavom intuicijom. Intuicijom koja često ne funkcioniše kako treba i ubija vrstu.
Šta bi se dogodilo sa jeguljama koje bi izgubile svoje kolektivno pamćenje, svoj instikt, i više se ne bi mogle vratiti u Sargaško more? Šta bi bilo sa čitavom vrstom? To treba da pitamo kada posmatramo, odnosno kada pokušavamo da dosegnemo našu vlastitu budućnost.
No comments:
Post a Comment