Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.
Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – „Zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije“. Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije. Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.
Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati. To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja.
Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina. Odnosno moguće su dve varijante, koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na takvoj jednoj drami, možda radio-drami u prvom redu. Prvi uslov bio bi da živimo u jednom svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.
Sada mi pada na um jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame. Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste, da naše memorisanje, zapravo njegova sposobnost, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.
Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.
No comments:
Post a Comment