Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nastvaka.)
Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće. Celokupna racionalistička filosofija poduprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna.
Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao. Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima.
Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje suštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla. Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu?
Kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi.
Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.
No comments:
Post a Comment