Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak)
Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ali čak i svoj maternji srpski, s nekim tvrdim, neprijatnim, svađalačkim, mađarskim naglaskom.
Postavljen je za profesora IV muške gimnazije u Beogradu. I objavljuje 1929. godine svoje Seobe. Njima je u svojoj 35-toj dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je od zaista velikog pesnika postao novinar. Pretvorio se u glas svog gospodara.
Imao je rekli bismo samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce prvo u ’Politici’, docnije u ’Vremenu’, najzad kao dopisnik Centralnog pres biroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao Londonski dopisnik časopisa ’El Ekonomista’ koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Airesu.
Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jeftiću, ni Milanu Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću, u tome se sastojala njegova diplomatska karijera, koja mu je pomalo zavrtela glavu i navela da napiše Embahade kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu.
Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više ni umeo da piše.
Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.
No comments:
Post a Comment