ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom.
Nad prvom kopijom kao nad grobom.
Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga.
Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.
Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama.
Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna.
Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše:
„(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“
Pages
▼
Friday, June 30, 2017
Thursday, June 29, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva.
Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.
Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.
Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.
Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.
Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.
Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.
Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.
Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva.
Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.
Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.
Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.
Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.
Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.
Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.
Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.
Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno.
Wednesday, June 28, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.
U trenutku otvaranja radnje ta redakcija gotovo da je sva zarasla u paučinu, jer već dugo vremena u tom kraju, u tom mestu, među tim svetom, savršeno se ništa ne događa. Poznato je da kada se ništa ne događa onda novine umiru, jer zapravo nemaju o čemu da pišu. Bez događaja nema ni novina. Nekoliko ljudi u toj redakciji ’vataju zjala u očekivanju da se nešto dogodi, ali izgubljenih nada da će se išta dogoditi.
Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.
Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.
Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje.
Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.
Mi ne znamo zašto se sudi vršiocu dužnosti, mi možemo samo pretpostaviti da je to neka krivica vezana za njegov novinarski posao, jer on je glavni i odgovorni urednik, pa prema tome možemo pretpostaviti šta bi to bilo, i ne mislimo da je to nešto značajno.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.
U trenutku otvaranja radnje ta redakcija gotovo da je sva zarasla u paučinu, jer već dugo vremena u tom kraju, u tom mestu, među tim svetom, savršeno se ništa ne događa. Poznato je da kada se ništa ne događa onda novine umiru, jer zapravo nemaju o čemu da pišu. Bez događaja nema ni novina. Nekoliko ljudi u toj redakciji ’vataju zjala u očekivanju da se nešto dogodi, ali izgubljenih nada da će se išta dogoditi.
Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.
Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.
Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje.
Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.
Mi ne znamo zašto se sudi vršiocu dužnosti, mi možemo samo pretpostaviti da je to neka krivica vezana za njegov novinarski posao, jer on je glavni i odgovorni urednik, pa prema tome možemo pretpostaviti šta bi to bilo, i ne mislimo da je to nešto značajno.
Tuesday, June 27, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu.
Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.
Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.
Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana. No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.
Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije: „Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta.
Nagrade će biti: jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.
Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje. Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu.
Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.
Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.
Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana. No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.
Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije: „Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta.
Nagrade će biti: jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.
Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje. Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.
Monday, June 26, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 7. juli 1983. godine.
Fundamentalno razočarenje i talenat.
Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac. Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.
Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.
Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom,
direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti
u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok.
Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.
Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao. Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 7. juli 1983. godine.
Fundamentalno razočarenje i talenat.
Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac. Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.
Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.
Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom,
direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti
u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok.
Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.
Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao. Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.
Friday, June 23, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka (nastavak)
Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.
Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.
Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.
Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos.
Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale, ali prikupio sam dovoljno građe da bi mi to omogućilo jedan načelan esej o našem ponašanju i našem moralu i o razlozima zbog čega smo mi sebe doveli dotle,
da svoje odnose prema drugim ljudima ne podešavamo u jednom recipročnom sistemu, naime ne podešavamo prema onome kako se oni prema nama ponašaju, nego ih uzimamo nezavisno od sebe i od naših ličnih naklonosti ili antipatija prema njima, nego te odnose postavljamo odnosno stavljamo u zavisnost od onoga kakav je položaj tih ljudi u odnosu na vlast, na mišljenje političke čaršije o njima, na njihov položaj, itd, itd.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka (nastavak)
Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.
Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.
Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.
Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos.
Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale, ali prikupio sam dovoljno građe da bi mi to omogućilo jedan načelan esej o našem ponašanju i našem moralu i o razlozima zbog čega smo mi sebe doveli dotle,
da svoje odnose prema drugim ljudima ne podešavamo u jednom recipročnom sistemu, naime ne podešavamo prema onome kako se oni prema nama ponašaju, nego ih uzimamo nezavisno od sebe i od naših ličnih naklonosti ili antipatija prema njima, nego te odnose postavljamo odnosno stavljamo u zavisnost od onoga kakav je položaj tih ljudi u odnosu na vlast, na mišljenje političke čaršije o njima, na njihov položaj, itd, itd.
Thursday, June 22, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka.
Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze. Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru.
Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao. Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.
Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim. Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno.
Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija.
Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo.
On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete. Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka.
Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze. Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru.
Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao. Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.
Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim. Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno.
Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija.
Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo.
On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete. Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati
Wednesday, June 21, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.
Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu.
U posleratnoj eri centralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene. One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.
Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.
I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate.
Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severnoameričke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.
Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opasnijem nivou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti. Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.
Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu.
U posleratnoj eri centralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene. One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.
Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.
I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate.
Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severnoameričke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.
Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opasnijem nivou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti. Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate.
Tuesday, June 20, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak)
Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.
Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u Vest Hempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenu u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju.
No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih. Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londna, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo, a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7,
ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici.
Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će i naći neke veze i korespondencije, nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek, da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak)
Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.
Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u Vest Hempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenu u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju.
No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih. Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londna, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo, a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7,
ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici.
Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će i naći neke veze i korespondencije, nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek, da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena,
Monday, June 19, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak)
Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.
Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru.
Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.
Tamo mi je uručena optužnica, i tamo sam bio u karantinu, u izolaciji, mislim 14 dana do tri nedelje, a onda smo, naime cela grupa je bila prebačena u zemunski zatvor gde smo čekali suđenje. Ja ne znam kakav je bio razlog da se mi držimo u zemunskom zatvoru, a ne u beogradskom, možda je pretrpan bio ovaj, jer drugog razloga ne vidim, nas se niko nije imao plašiti,
bez obzira na našu brojnost, i mi smo svakog dana prebacivani u Beograd gde smo suđeni u Okružnom beogradskom sudu, dakle to je još jedan bio premeštaj nakon prebacivanja u zemunski zatvor, ali njega ne računam, jer smo svakog dana vraćani u Zemun.
Posle izricanja presude prebačeni smo u Belu Crkvu gde se tada čekala izvršna presuda, naime rezultat uloženih žalbi. Rezultat uloženih žalbi bio je obrnut od onoga što se od tih žalbi želelo. Mi smo svi dobili povećanje kazne, jer se istovremeno žalio i javni tužilac. To je značilo početak izdržavanja kazne i to prebacivanjem u Sremsku Mitrovicu.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak)
Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.
Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru.
Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.
Tamo mi je uručena optužnica, i tamo sam bio u karantinu, u izolaciji, mislim 14 dana do tri nedelje, a onda smo, naime cela grupa je bila prebačena u zemunski zatvor gde smo čekali suđenje. Ja ne znam kakav je bio razlog da se mi držimo u zemunskom zatvoru, a ne u beogradskom, možda je pretrpan bio ovaj, jer drugog razloga ne vidim, nas se niko nije imao plašiti,
bez obzira na našu brojnost, i mi smo svakog dana prebacivani u Beograd gde smo suđeni u Okružnom beogradskom sudu, dakle to je još jedan bio premeštaj nakon prebacivanja u zemunski zatvor, ali njega ne računam, jer smo svakog dana vraćani u Zemun.
Posle izricanja presude prebačeni smo u Belu Crkvu gde se tada čekala izvršna presuda, naime rezultat uloženih žalbi. Rezultat uloženih žalbi bio je obrnut od onoga što se od tih žalbi želelo. Mi smo svi dobili povećanje kazne, jer se istovremeno žalio i javni tužilac. To je značilo početak izdržavanja kazne i to prebacivanjem u Sremsku Mitrovicu.
Friday, June 16, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe.
Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,
Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme.
Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo. Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali.
Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.
Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja.
Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.
Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe.
Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,
Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme.
Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo. Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali.
Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.
Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja.
Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.
Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada.
Thursday, June 15, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 30. juni 1983. godine.
Besmislenost opšteg smisla.
Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti dakle nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.
Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.
Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje. Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je dakle prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu.
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću. U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakvog smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.
U tom smislu i samo u tome, zajednica robova zaista je najslobodnija od svih mogućih. Ali kao što hrana čim je svarena gubi smisao hrane i postaje deo organizma i njegovog smisla, tako i zajednica ne ostvaruje smisao delova od kojih je sačinjena, ona ne reprodukuje pojedinačne svrhe koje su joj ustupljene, već novu, nezavisnu, po pravilu antagonu svrhama svojih delova.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 30. juni 1983. godine.
Besmislenost opšteg smisla.
Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti dakle nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.
Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.
Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje. Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je dakle prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu.
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću. U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakvog smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.
U tom smislu i samo u tome, zajednica robova zaista je najslobodnija od svih mogućih. Ali kao što hrana čim je svarena gubi smisao hrane i postaje deo organizma i njegovog smisla, tako i zajednica ne ostvaruje smisao delova od kojih je sačinjena, ona ne reprodukuje pojedinačne svrhe koje su joj ustupljene, već novu, nezavisnu, po pravilu antagonu svrhama svojih delova.
Wednesday, June 14, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
Grčko pozorište kao drama značenja.
Grčke duhovnosti. U knjizi Grci Kito na 223. stranici kaže:
„(...) Za gotsku katedralu rečeno je da nikad nije dovršena, a Šekspira su s druge strane često skraćivali. Ali ko bi mogao dodati bilo šta grčkom hramu, a da to ne bude očigledno spoljni dodata, ili izbaciti neku scenu iz neke grčke drame, a da ona ne postane nerazumljiva.
Uzrok tim razlikama ne leži u tome što su Grci imali bolje osećanje za oblik ili manje mašte, ili uživanja u životu, već u tome što su drukčije mislili. To se možda može objasniti pomoću sledećeg primera.
Neki čitalac imajući na unu Šekspirove istorijske drame, ispita jedinu sačuvanu grčku dramu sa istorijskom temom - Eshilove ’Persijance’, dramu napisanu nepunih deset godina posle događaja koji se obrađuju i prikazanu pred Atinjanima koji su igrali tako značajnu ulogu u toj borbi.“ (Uzgred rečeno pod samim Akropoljem koji su Persijanci razrušili i obesvetili.) „
Svaki elizabetanski dramatičar dao bi nam pregled celog rata, trenutke očajanja, nade i trijumfa. Na pozornici bismo videli vođe koji su sačinili plan za pobedu, a i neke od vojnika koji su je izvojevali.
U ’Persijancima’ ne vidimo ništa slično tome. Pozornica je persijska prestonica, radnja se vidi samo kroz oči Persijanaca, tok rata je toliko uprošćen da se pomorska bitka kod Artemisije ne pominje, pa čak ni herojska odbrana Termopila. Nijedan Grk se ne pominje po imenu.
Teško bi se mogao zamisliti potpuniji kontrast. Ako bismo rekli da atinska pozornica i grčki dramski oblik nisu dopuštali realističan prikaz rata, to bi bilo tačno, ali ne i dovoljno tačno. U suštini i pozornica i dramski oblik jesu ono što jesu, zato što dramski pisci nisu imali želje da budu realistični. Dramski pisci su ti koji stvaraju pozorište i dramski oblik.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
Grčko pozorište kao drama značenja.
Grčke duhovnosti. U knjizi Grci Kito na 223. stranici kaže:
„(...) Za gotsku katedralu rečeno je da nikad nije dovršena, a Šekspira su s druge strane često skraćivali. Ali ko bi mogao dodati bilo šta grčkom hramu, a da to ne bude očigledno spoljni dodata, ili izbaciti neku scenu iz neke grčke drame, a da ona ne postane nerazumljiva.
Uzrok tim razlikama ne leži u tome što su Grci imali bolje osećanje za oblik ili manje mašte, ili uživanja u životu, već u tome što su drukčije mislili. To se možda može objasniti pomoću sledećeg primera.
Neki čitalac imajući na unu Šekspirove istorijske drame, ispita jedinu sačuvanu grčku dramu sa istorijskom temom - Eshilove ’Persijance’, dramu napisanu nepunih deset godina posle događaja koji se obrađuju i prikazanu pred Atinjanima koji su igrali tako značajnu ulogu u toj borbi.“ (Uzgred rečeno pod samim Akropoljem koji su Persijanci razrušili i obesvetili.) „
Svaki elizabetanski dramatičar dao bi nam pregled celog rata, trenutke očajanja, nade i trijumfa. Na pozornici bismo videli vođe koji su sačinili plan za pobedu, a i neke od vojnika koji su je izvojevali.
U ’Persijancima’ ne vidimo ništa slično tome. Pozornica je persijska prestonica, radnja se vidi samo kroz oči Persijanaca, tok rata je toliko uprošćen da se pomorska bitka kod Artemisije ne pominje, pa čak ni herojska odbrana Termopila. Nijedan Grk se ne pominje po imenu.
Teško bi se mogao zamisliti potpuniji kontrast. Ako bismo rekli da atinska pozornica i grčki dramski oblik nisu dopuštali realističan prikaz rata, to bi bilo tačno, ali ne i dovoljno tačno. U suštini i pozornica i dramski oblik jesu ono što jesu, zato što dramski pisci nisu imali želje da budu realistični. Dramski pisci su ti koji stvaraju pozorište i dramski oblik.
Tuesday, June 13, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
Veverica na točku
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i upozna da on to juri samoga sebe.
Ista je nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak, okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
Veverica na točku
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i upozna da on to juri samoga sebe.
Ista je nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak, okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
Monday, June 12, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
U materici slučaja.
Opet nepovoljne vesti iz Jugoslavije. Situacija je nejasna. Nekada mi je smetalo što je isuviše jasna. Sad mi smeta što je nejasna. Međutim prednost je ipak u jasnim situacijama. One odlučuju umesto mene. Sad se moram snalaziti sam. U krajnjoj konzekvenci to je svejedno, greška se svakako mora počiniti. Ali šta je greška? Greška je čin kojim se izbegava neka druga.
Ostaje jedino nada da bi ona druga bila još veća. Nada, ne i sigurnost. I tako sam opet na početku u materici svemoćnog slučaja.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 29. juni 1983.godine.
U materici slučaja.
Opet nepovoljne vesti iz Jugoslavije. Situacija je nejasna. Nekada mi je smetalo što je isuviše jasna. Sad mi smeta što je nejasna. Međutim prednost je ipak u jasnim situacijama. One odlučuju umesto mene. Sad se moram snalaziti sam. U krajnjoj konzekvenci to je svejedno, greška se svakako mora počiniti. Ali šta je greška? Greška je čin kojim se izbegava neka druga.
Ostaje jedino nada da bi ona druga bila još veća. Nada, ne i sigurnost. I tako sam opet na početku u materici svemoćnog slučaja.
Friday, June 09, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
O vidu i prividu.
Posmatranje nas upoznaje sa očiglednostima. Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestuje neistina u svetu. Vid se tako zajedno sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu.
Um dovršava posao falsifikovanja stvarnosti uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda. Pojedinačno zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakat da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar.
Očiglednost da drugih puteva nema ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o prirodi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.
Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samo svojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njihove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
O vidu i prividu.
Posmatranje nas upoznaje sa očiglednostima. Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestuje neistina u svetu. Vid se tako zajedno sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu.
Um dovršava posao falsifikovanja stvarnosti uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda. Pojedinačno zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakat da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar.
Očiglednost da drugih puteva nema ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o prirodi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.
Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samo svojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njihove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma.
Thursday, June 08, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Ključna veza Zlatnog runa i Atlantisa.
(Jedna beleška o duhovnoj vezi Zlatnog runa i Atlantisa.)
Moja tvrdnja da je materijalistička civilizacija u svim svojim razvojnim stupnjevima, rezultat odvajanja čoveka od vlastite duhovne suštine i da se to moralo dogoditi, to odvajanje, taj ireverzibilni proces kretanja u propast, još u zori humaniteta, ima svoju simboličnu književno-kodiranu sliku i u VII knjizi Zlatnog runa i u Atlantisu i ta ideja oba ova dela spaja.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Ključna veza Zlatnog runa i Atlantisa.
(Jedna beleška o duhovnoj vezi Zlatnog runa i Atlantisa.)
Moja tvrdnja da je materijalistička civilizacija u svim svojim razvojnim stupnjevima, rezultat odvajanja čoveka od vlastite duhovne suštine i da se to moralo dogoditi, to odvajanje, taj ireverzibilni proces kretanja u propast, još u zori humaniteta, ima svoju simboličnu književno-kodiranu sliku i u VII knjizi Zlatnog runa i u Atlantisu i ta ideja oba ova dela spaja.
Wednesday, June 07, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Francuska revolucija. (Razmišljanja o revoluciji.)
Bilo je mnogo ubica revolucije, ali je poslednji i najopasniji od njih bio Robespier. Nije Napoleon ubio Francusku revoluciju, pogotovo to nisu učinili pigmeji tipa Taljiena, Bara, Karnoa, pa i Fušea, učinio je to Robespier. Onaj ko ubija dušu revolucije, ubija revoluciju.
Kad Robespier, pravnik, čovek koga su deca na ulici zvala – dobrim gospodinom, čovek koji nije podnosio krv zaklanog pileta, predlaže da za pogubljenje bude dovoljna prijava prijatelja otadžbine bez islednog, bez dokaznog, bez ikakvog sudskog postupka, onda on time ne ubija samo pravdu, koje već odavno nema, ne ubija razum, koji više u revoluciji ne deluje, on ubija njenu najveću tekovinu – nadu.
Robespiera nije oborila nepravda, njega je oborio strah.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Francuska revolucija. (Razmišljanja o revoluciji.)
Bilo je mnogo ubica revolucije, ali je poslednji i najopasniji od njih bio Robespier. Nije Napoleon ubio Francusku revoluciju, pogotovo to nisu učinili pigmeji tipa Taljiena, Bara, Karnoa, pa i Fušea, učinio je to Robespier. Onaj ko ubija dušu revolucije, ubija revoluciju.
Kad Robespier, pravnik, čovek koga su deca na ulici zvala – dobrim gospodinom, čovek koji nije podnosio krv zaklanog pileta, predlaže da za pogubljenje bude dovoljna prijava prijatelja otadžbine bez islednog, bez dokaznog, bez ikakvog sudskog postupka, onda on time ne ubija samo pravdu, koje već odavno nema, ne ubija razum, koji više u revoluciji ne deluje, on ubija njenu najveću tekovinu – nadu.
Robespiera nije oborila nepravda, njega je oborio strah.
Tuesday, June 06, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Nevidljiva kola za gubilište
Govoreći o Robespjeru Keri Brahfogel (Carry Brachvogel) u knjizi o Robespjeru, izdanje „Nolit“ na strani 149. kaže:
„(...) I ponovo se postavlja pitanje: Kako je bilo moguće da tako po krvi gazi čovek koji nije mogao da vidi krv? I ponovo glasi odgovor, ma koliko on zvučao neverovatno: on nije znao šta s t v a r n o znače njegove terorističke zapovesti!
Riouffe priča, istina ne o njemu, već o Lacroix (koji je pogubljen zajedno s Dantonom) kako je bio iznenađen i duboko potresen onim što je video u Conciergerie i kad je čuo za toliko broj pohapšenih žena. I kad ga je neko zapitao: ’Zar nikad niste sreli gubilišna kola koja su vam morala pokazati da je Pariz postao ljudska klanica?’ Lacroix je odgovorio: ’Nikada nisam video gubilišna kola’. (...)“
Da li sada posle ovog možemo više verovati ljudima koji su suđeni u Nirnbergu, da li smemo da im verujemo, da li smemo da verujemo bilo kome koji pod takvim okolnostima kaže, da nije znao šta se uistinu zbiva samo zato što nije video posledice svojih uputstava, ideja, govora ili naredbi?
Zar prva dužnost onih koji naredbu izdaju nije u tome da kontrolišu njihovo izvođenje i da po njihovim posledicama kontrolišu vlastite ideje?
I kako sada u tom svetlu smemo primiti izjave Đilasove i njegovih najbližih saradnika u vreme Informbiroa, da nisu znali šta se događa na Golom otoku? Ako zaista nisu znali, ako to nije znao Robespier, Lakroa, ako to nisu znali ljudi u doku nirnberškom, ako to nije znao Đilas, Ranković, Tito, onda je njihovo neznanje, njihov nemar, njihova ravnodušnost, njihov prezir prema ljudima stravičniji od svakog pristanka koji bi na ono što se zbiva dali.
Ali kada u godini Robespierovog pada 9. Termidora, odmah po onom slavnom cirkusu, ili bogosluženju Velikome biću na Marsovom polju, na kome se nije znalo da li je to Veliko biće – Bog ili sam Nepodmitljivi, kad tada u Konventu koji se peni od besa Kolo d’Erbua (Collot d’Herbois) ne daje reč Robespieru, a ovaj mu dovikuje:
„Predsedniče bande ubica, daj mi reč ili mi odmah kaži da hoćeš da me ubiješ!“ Nepodmitljivi pokazuje da je svestan svega što je učinio, da zna šta ga čeka, i da je to što ga čeka upravo ono što je on drugima naneo. Da li iz toga treba izvlačiti zaključak o svesti i svih drugih ovde spomenutih i nespomenutih velikih despota i o posledicama njihovih ideja?
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 28. juni 1983. godine.
Nevidljiva kola za gubilište
Govoreći o Robespjeru Keri Brahfogel (Carry Brachvogel) u knjizi o Robespjeru, izdanje „Nolit“ na strani 149. kaže:
„(...) I ponovo se postavlja pitanje: Kako je bilo moguće da tako po krvi gazi čovek koji nije mogao da vidi krv? I ponovo glasi odgovor, ma koliko on zvučao neverovatno: on nije znao šta s t v a r n o znače njegove terorističke zapovesti!
Riouffe priča, istina ne o njemu, već o Lacroix (koji je pogubljen zajedno s Dantonom) kako je bio iznenađen i duboko potresen onim što je video u Conciergerie i kad je čuo za toliko broj pohapšenih žena. I kad ga je neko zapitao: ’Zar nikad niste sreli gubilišna kola koja su vam morala pokazati da je Pariz postao ljudska klanica?’ Lacroix je odgovorio: ’Nikada nisam video gubilišna kola’. (...)“
Da li sada posle ovog možemo više verovati ljudima koji su suđeni u Nirnbergu, da li smemo da im verujemo, da li smemo da verujemo bilo kome koji pod takvim okolnostima kaže, da nije znao šta se uistinu zbiva samo zato što nije video posledice svojih uputstava, ideja, govora ili naredbi?
Zar prva dužnost onih koji naredbu izdaju nije u tome da kontrolišu njihovo izvođenje i da po njihovim posledicama kontrolišu vlastite ideje?
I kako sada u tom svetlu smemo primiti izjave Đilasove i njegovih najbližih saradnika u vreme Informbiroa, da nisu znali šta se događa na Golom otoku? Ako zaista nisu znali, ako to nije znao Robespier, Lakroa, ako to nisu znali ljudi u doku nirnberškom, ako to nije znao Đilas, Ranković, Tito, onda je njihovo neznanje, njihov nemar, njihova ravnodušnost, njihov prezir prema ljudima stravičniji od svakog pristanka koji bi na ono što se zbiva dali.
Ali kada u godini Robespierovog pada 9. Termidora, odmah po onom slavnom cirkusu, ili bogosluženju Velikome biću na Marsovom polju, na kome se nije znalo da li je to Veliko biće – Bog ili sam Nepodmitljivi, kad tada u Konventu koji se peni od besa Kolo d’Erbua (Collot d’Herbois) ne daje reč Robespieru, a ovaj mu dovikuje:
„Predsedniče bande ubica, daj mi reč ili mi odmah kaži da hoćeš da me ubiješ!“ Nepodmitljivi pokazuje da je svestan svega što je učinio, da zna šta ga čeka, i da je to što ga čeka upravo ono što je on drugima naneo. Da li iz toga treba izvlačiti zaključak o svesti i svih drugih ovde spomenutih i nespomenutih velikih despota i o posledicama njihovih ideja?
Monday, June 05, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CL
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CL
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 26. juni 1983. godine.
Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children.
Ali primedba koja je zatim od njenih advokata podignuta, da su delovi tela bili uklonjeni na takav način, da druga autopsija ne bi mogla biti u potpunosti izvršena, nemaju nikakve osnove. Deo pluća, jetre, bio je isečen, kao i uvek kod autopsije, ali ne u takvoj meri da bi to onemogućilo tačnost i uspešnost druge egzaminacije i da ona ne bi bila isto tako validna kao i ona prva.
U stvari privatno izabrani eksperti nisu bili obeshrabreni od strane prijatelja Majnhofove da pronađu svedočanstva, dokaze za ubistvo, iako dakle nisu bili, oni su bili kadri samo da potvrde klasičan slučaj samoubistva.
Uprkos tome teorija o silovanju i ubistvu bila je i dalje branjena od strane onih koji su je smislili. Oni su tvrdili da je ona umrla vešanjem, onda bi bilo krvi u njenim očima. Fakt da te krvi nije bilo, sugerira međutim pre da je ona umrla od davljenja i da frakture na hioidnoj kosti i bazi jezika su tipične za davljanje, a ne za vešanje.
Međutim oba ova fakta, to što nije bilo krvi u očima i to što je hioidna kost bila slomljena, dokazuju pre samoubistvo nego ubistvo, jer vrlo malo ima onih koji, bez pomoći državnog dželata, uspevaju da postignu brz kraj. Samoubistvo vešanjem skoro uvek dovodi do umiranja od davljenja. (...)“
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 26. juni 1983. godine.
Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children.
Ali primedba koja je zatim od njenih advokata podignuta, da su delovi tela bili uklonjeni na takav način, da druga autopsija ne bi mogla biti u potpunosti izvršena, nemaju nikakve osnove. Deo pluća, jetre, bio je isečen, kao i uvek kod autopsije, ali ne u takvoj meri da bi to onemogućilo tačnost i uspešnost druge egzaminacije i da ona ne bi bila isto tako validna kao i ona prva.
U stvari privatno izabrani eksperti nisu bili obeshrabreni od strane prijatelja Majnhofove da pronađu svedočanstva, dokaze za ubistvo, iako dakle nisu bili, oni su bili kadri samo da potvrde klasičan slučaj samoubistva.
Uprkos tome teorija o silovanju i ubistvu bila je i dalje branjena od strane onih koji su je smislili. Oni su tvrdili da je ona umrla vešanjem, onda bi bilo krvi u njenim očima. Fakt da te krvi nije bilo, sugerira međutim pre da je ona umrla od davljenja i da frakture na hioidnoj kosti i bazi jezika su tipične za davljanje, a ne za vešanje.
Međutim oba ova fakta, to što nije bilo krvi u očima i to što je hioidna kost bila slomljena, dokazuju pre samoubistvo nego ubistvo, jer vrlo malo ima onih koji, bez pomoći državnog dželata, uspevaju da postignu brz kraj. Samoubistvo vešanjem skoro uvek dovodi do umiranja od davljenja. (...)“
Friday, June 02, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 26. juni 1983. godine.
S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children (nastavak)
Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children.
Bekerova kontraargumentacija protivu tvrdnje o tome da je nemačka država ubila Andreasa Badera i Ulriku Majnhof u štalhajmskom zatvoru. Iz njegove knjige The Hitler’s Children strana 374 do 376. „(...)
U izvesnim engleskim novinama sugestija da je Majnhofova ubijena od strane države, smatrana je apsolutno plauzibilnom. Nekoliko nedelja posle smrti Ulrike izvesni advokati počeli su da objavljuju verovanje kako je ona bila silovana, a potom udavljena. Oni su ponudili dokaze koji su bili delimično neistiniti, a delimično su u stvari obezbeđivali bolje dokaze da ona nije bila ubijena nego da je bila silovana.
Oni su tvrdili na primer da je nađena sperma na njenom donjem rublju. To nije bilo istina. Pošto je albumen bio nađen, zatražen je test za otkrivanje prisustva sperme koji je izvršen. Rezultat je bio negativan. Nikakav trag sperme nije nađen.
Dalje nije bilo nikakvih znakova nasilja u predelu genitalija, koji bi se mogli u slučajevima silovanja očekivati. Bilo je ogrebotina u donjim delovima nogu, ali one daleko od toga da dokazuju verovatnost napada i bile su od one vrste, koje su deo očekivane slike u slučajevima ubistva ovim metodom vešanja.
Verovatno se telo koprcalo kako je visilo, noge su udarale o stolicu ili bilo šta što je za vešanje upotrebljeno, u ovom slučaju to je bila stolica.
Advokati su tvrdili da su vlasti izjavile kako nikakve stolice nije bilo u ćeliji. I ovo je bila neistina. Vlasti nikada nisu tvrdile ništa slično i stolica je bila u ćeliji. Oni koji su stavljali primedbe, tvrdile su takođe da je nađena pljuvačka na grudima leša, što bi dokazivalo da je Majnhofova morala biti gola kad je umrla.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 26. juni 1983. godine.
S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children (nastavak)
Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children.
Bekerova kontraargumentacija protivu tvrdnje o tome da je nemačka država ubila Andreasa Badera i Ulriku Majnhof u štalhajmskom zatvoru. Iz njegove knjige The Hitler’s Children strana 374 do 376. „(...)
U izvesnim engleskim novinama sugestija da je Majnhofova ubijena od strane države, smatrana je apsolutno plauzibilnom. Nekoliko nedelja posle smrti Ulrike izvesni advokati počeli su da objavljuju verovanje kako je ona bila silovana, a potom udavljena. Oni su ponudili dokaze koji su bili delimično neistiniti, a delimično su u stvari obezbeđivali bolje dokaze da ona nije bila ubijena nego da je bila silovana.
Oni su tvrdili na primer da je nađena sperma na njenom donjem rublju. To nije bilo istina. Pošto je albumen bio nađen, zatražen je test za otkrivanje prisustva sperme koji je izvršen. Rezultat je bio negativan. Nikakav trag sperme nije nađen.
Dalje nije bilo nikakvih znakova nasilja u predelu genitalija, koji bi se mogli u slučajevima silovanja očekivati. Bilo je ogrebotina u donjim delovima nogu, ali one daleko od toga da dokazuju verovatnost napada i bile su od one vrste, koje su deo očekivane slike u slučajevima ubistva ovim metodom vešanja.
Verovatno se telo koprcalo kako je visilo, noge su udarale o stolicu ili bilo šta što je za vešanje upotrebljeno, u ovom slučaju to je bila stolica.
Advokati su tvrdili da su vlasti izjavile kako nikakve stolice nije bilo u ćeliji. I ovo je bila neistina. Vlasti nikada nisu tvrdile ništa slično i stolica je bila u ćeliji. Oni koji su stavljali primedbe, tvrdile su takođe da je nađena pljuvačka na grudima leša, što bi dokazivalo da je Majnhofova morala biti gola kad je umrla.
Thursday, June 01, 2017
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 25. juni 1983. godine.
S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children (nastavak)
Septembra 1970. finansiranje SBK od strane Univerziteta u Hajdelbergu trebalo je da prestane kako je bilo dogovoreno sa dr Huberom, ali u stvari Univerzitet je nastavio da podupire organizaciju daleko nakon tog ugovorenog datuma ne iz svog normalnog fonda nego iz specijalnog fonda za dobročinstva.
Nekoliko članova ove organizacije su se istakli svojim radom čak i pre nego što je došlo do stvaranja Bader-Majnhof grupacije.
Sredinom februara 1971. godine jedna Radna partija organizacije koja je uključivala Sigfrid Hauznera pokušala je sebe da tretira na taj način što bi podmetnula bombu u specijalni voz predsednika Federalne Republike. Voz je prošao kroz Hajdelberg bezbedno zato što je Karmen Rol stigla suviše kasno sa bombom koja je bila kućne izrade. (...)“
Priča o ovoj ludačkoj brigadi mogla bi postati neuporediva komedija. Komedija, naravno, s nešto krvi.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 25. juni 1983. godine.
S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children (nastavak)
Septembra 1970. finansiranje SBK od strane Univerziteta u Hajdelbergu trebalo je da prestane kako je bilo dogovoreno sa dr Huberom, ali u stvari Univerzitet je nastavio da podupire organizaciju daleko nakon tog ugovorenog datuma ne iz svog normalnog fonda nego iz specijalnog fonda za dobročinstva.
Nekoliko članova ove organizacije su se istakli svojim radom čak i pre nego što je došlo do stvaranja Bader-Majnhof grupacije.
Sredinom februara 1971. godine jedna Radna partija organizacije koja je uključivala Sigfrid Hauznera pokušala je sebe da tretira na taj način što bi podmetnula bombu u specijalni voz predsednika Federalne Republike. Voz je prošao kroz Hajdelberg bezbedno zato što je Karmen Rol stigla suviše kasno sa bombom koja je bila kućne izrade. (...)“
Priča o ovoj ludačkoj brigadi mogla bi postati neuporediva komedija. Komedija, naravno, s nešto krvi.