Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe.
Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,
Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme.
Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo. Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali.
Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.
Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja.
Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.
Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada.
Proveo sam znači tih četiri godine rata u Bavaništu i to je bilo jedno vreme u kojem se nisam selio i to samo zahvaljujući ratu, nismo se nigde selili. A pretpostavljam da nije bilo rata moj otac bi bio premešten za Beograd, otprilike u isto vreme u kome sam se obreo u Beogradu. Ali to nije bilo tako direktno.
No comments:
Post a Comment