ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak) 

Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.

Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru.

Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.

Tamo mi je uručena optužnica, i tamo sam bio u karantinu, u izolaciji, mislim 14 dana do tri nedelje, a onda smo, naime cela grupa je bila prebačena u zemunski zatvor gde smo čekali suđenje. Ja ne znam kakav je bio razlog da se mi držimo u zemunskom zatvoru, a ne u beogradskom, možda je pretrpan bio ovaj, jer drugog razloga ne vidim, nas se niko nije imao plašiti,

bez obzira na našu brojnost, i mi smo svakog dana prebacivani u Beograd gde smo suđeni u Okružnom beogradskom sudu, dakle to je još jedan bio premeštaj nakon prebacivanja u zemunski zatvor, ali njega ne računam, jer smo svakog dana vraćani u Zemun.
 Posle izricanja presude prebačeni smo u Belu Crkvu gde se tada čekala izvršna presuda, naime rezultat uloženih žalbi. Rezultat uloženih žalbi bio je obrnut od onoga što se od tih žalbi želelo. Mi smo svi dobili povećanje kazne, jer se istovremeno žalio i javni tužilac. To je značilo početak izdržavanja kazne i to prebacivanjem u Sremsku Mitrovicu.



 U Sremskoj Mitrovici prošao sam niz soba u dve, tri zgrade. A zatim posle tri godine, kao bolestan, sa jednom grupom bolesnika prebačen u jedan zatvor, niški, koji se smatrao lakšim, i zaista je i bio. Mada iz ove perspektive, a i sećanjem na ono što sam onda mislio, mnoge slobode koje su tamo postojale, bile su na neki način, njihova vrednost je bila smanjena jednom anarhijom, koja je vladala u Nišu za razliku od Mitrovice. No i ova je tema sada sporedna.

I posle toga sam pušten, te došao u Beograd. Ali i ovde je postojalo jedno sukcesivno prebacivanje na jedno mesto koje nisam spomenuo, a koje bi moglo da se naravno uz malo natezanja uporedi sa mojim odlascima na letovanje u Mojstranu, odnosno Dolu pri Ljubljani ili na naše primorje.

Svaki put kad sam prebacivan, gotovo svaki put kad sam prebacivan, iz jednog zatvora u drugi, ja sam morao proći kroz takozvanu Desetku, u Centralnom zatvoru. To je jedno mesto, tranzitno mesto, gde su se skupljali ljudi koji su dolazili sa raznih suđenja i odlazili na razna mesta za izdržavanje kazne.

Prilično neugodno mesto u prvom redu, naročito onda kada ste u njemu leti, odnosno kada je vrućina, a i zbog nesnošljive teskobe i nemogućih uslova za život. Srećom naravno sve je to uvek bilo vrlo kratko, s obzirom da je mesto bilo tranzitno. Dakle ta Desetka je bila neka vrsta mojih Kaštela u zatvoru, mojih slovenačkih letovanja.