Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva.
Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.
Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.
Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.
Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.
Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.
Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.
Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.
Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno.
Ja ću dodati samo jedan detalj koji ima metaforično značenje, ali može imati i dramsku funkciju. Već na početku suđenja učinilo se sudiji, i on je zahtevao potpuni mir u sali, odnosno u gledalištu, jer je gledalište u tom trenutku kao gledalište suda, odnosno publika u sudu, on je čuo neko kuckanje.
To kuckanje nije moglo biti definisano sve do kraja, mada je s vremena na vreme sve se zaustavljalo, sve kompletno skamenilo na zahtev suda, da bi se utvrdilo odakle potiče to kucanje. To kucanje je moguće sve jače, možda se i traže tu u sali njegovi izvori, daju se nekakva objašnjenja, koja se na kraju krajeva pokazuju pogrešnim, ali to treba da stvori jednu atmosferu napetosti i publika bi trebalo da zaključi bar od jednog momenta, šta je po sredi.
Ako je glavni urednik izvršio paljevinu tempiranim bombama, razornim, odnosno onim bombama koje su zapaljive, podmetnutim na raznim tačkama grada, evidentno je da se jedna nalazi ispod sudnice. Ona će eksplodirati, stvarno eksplodirati, naime čuće se tutanj, tutanj u kome sve nestaje, tek onda kada se zavesa posle trećeg čina spusti.
Pitam se da li bih imao vremena i da li bilo uopšte oportuno da napišem ovakvu dramu za ovaj konkurs, dakle do 31. oktobra. Verujem da bih je napisao brzo, ne verujem da bi mi trebalo više od dve nedelje za to, ali naravno sve druge obaveze čine ovu moju odluku sumnjivom.
No comments:
Post a Comment