Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 16. juli 1983. godine.
Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata (nastavak)
Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku? Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.
Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa.
U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti. Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.
Ja o tome niti mogu da vodim računa, niti bih, kad bi dotle došlo, kad bih pokušavao u stvari da svaku svoju rečenicu u toj relaciji merim, ni hteo. Tada čovek uopšte ne bi mogao da kaže išta, morao bi ćutati, jer samo ćutanjem ne dolazi u neprijatan odnos sa drugim ljudima.
Ovakav zaključak doveden do krajnjih konzekvenci važio bi i za pisanje i za književnost. Čovek bi se morao odreći književnosti ukoliko bi imao zaista vrlo izražen senzibilitet za tuđa osećanja i za tuđe povredljivosti.
No comments:
Post a Comment