ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović. Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja:

Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“

Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.

Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.
 Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.

Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe. Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.



Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.

Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.

Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.

Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao.