ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno, to je moj komentar, da u to posumnjam ili bar da ovo mišljenje ograničim na izvesne regije, ali ja nikako ne mogu verovati, a i podaci se tome protive, da je „ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti“ recimo u Beogradu bila naročito visoka.

To prenebregavanje beogradske situacije, ili uzmimo jednu drugu, koja je još interesantnija – zagrebačke na primer situacije, zatim situacije u pojedinim mestima u Srbiji, u kojima se partizani godinama nisu pojavljivali, čini Đilasovu generalizaciju u najmanju ruku sumnjivom.

No ona se sudeći i po nekim intervjuima njegovim, koje sam čitao, sasvim lepo može objasniti njegovim još živim oduševljenjem za svoju revolucionarnu mladost, pa i za revoluciju kao jedan istorijski čin. Naročito u kojoj bi on učestvovao.

 Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik. To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.

Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

 Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“

Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.



Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

Da bi se videlo gde je istina treba uzeti jedan drugi citat sa strane 11. u kome Đilas priznaje da je Komunistička partija vojnički i policijski bila dovoljno snažna i samopouzdana, ali da je njena baza u narodu, naročito u srednjim slojevima, bila preuska i neobdelana.