Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 10. septembar 1983. godine.
Usamljenost.
U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava. Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju.
Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost.
Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života.
No comments:
Post a Comment