Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.)
Citat sa strane 18:
„(...) u Borbi sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.
Taj članak je bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam, nije pogubljen. Možda sam, i jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“
Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak. A priznaje istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt.
Ako je na kraju krajeva njegov malverzant izmakao smrti, drugi nisu. Pa i onaj prvi, njegov malverzant, nije smrti izmakao zahvaljujući njemu, nego nekom drugom pametnijem čoveku.
I najzad, kako se sada ovo njegovo priznanje slaže sa njegovim poricanjem Dedijerove izjave, da je napor Moše Pijade u spasavanju izvesnih ljudi uvek nailazio na čvrstu ruku Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa. Šta je ovo, što je tim člankom uradio, ako to nije ona čvrsta ruka o kojoj govori Dedijer.
No comments:
Post a Comment