Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.)
Večeras imamo goste: Ivana Hetriha iz Zagreba sa suprugom, Simovićeve i Rževske. Simović i Rževski takođe će Hetrihu dati intervju, ali ovo veče dajem ga ja. Pripremio sam sledeći tekst: „
Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom jedan veliki kompozitor je rekao: ’Dok sam je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog’. Od pisanja Besnila međutim nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao i zašto baš tako kako je napisano. Pokušajmo preko priče da uđemo u smisao ove knjige.
Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg besnila, prouzrokovana laboratorijskom kombinacijom ili kako bi se danas reklo – reprogramiranjem prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnijeg po kliničnom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek, bar do sada upoznao.
Aerodrom se karantinom odvaja od sveta i na njemu započinje rat protiv tzv. rabdo virusa. Ishod je nesrećan da se ne bi London, a potom i svet zarazio, Hitrou se kremira, strada 250 000 ljudi. Preživljava samo pas – nosilac zaraze.
Svet nije spasen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom ili sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lek protivu besnila kao bolesti, nade bi možda još i bilo. Neki se makar i provizorni lek uvek nađe. Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja je odnela trećinu Evropljana.
Borba se, međutim, ne vodi samo protiv tog i takvog besnila. Bolest izaziva i jedno drugo, ono u nama, besnilo vrste, ono s kojim i pod kojim živimo, o kome čitamo i slušamo, s kojim se u životu i istoriji suočavamo, ono najzad koje svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv njega stvarne odbrane nema.
No comments:
Post a Comment