Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“.
Na strani 76. Đilas kaže:
„(...) Naša propaganda se razlikovala od sovjetske, mada se u mnogo čemu ugledala na sovjetsku i u svemu podržavala Sovjetski Savez. Intonacija je bila upadljivo drukčija, svežija i borbenija. Ta spoljna, naizgled ne bitna različnost, prikrivala je – a da mi, u početku, nismo toga bili ni svesni – drukčije, čak suprotne napore. (...)“
Neka mi bude dozvoljeno da smatram ovu konstataciju preteranom. Verovatno je ta propaganda bila nešto drukčija, mada bi bilo dosta vremena potrebno za analizu i izvlačenje takvih zaključaka iz naše štampe, ali to pustimo.
Razlog tome je svakako bio u tome što je Sovjetski Savez već završio proces birokratizacije, dogmatizacije, šematizacije i okoštavanja, dok se kod nas taj proces tek odvijao velikom brzinom u tempu, ali ipak tek odvijao i nešto svežeg mesa ipak je ostalo na skeletu boljševičke dogme. U Sovjetskom Savezu standardizacija pogleda na svet odavno je već bila završena i u dejstvu, a kod nas je bila tek u začetku.
Drukčija intonacija naše propagande, ako je postojala i njena svežina ako je bilo, poticala je uglavnom od njene nesavršenosti, od njene udaljenosti od boljševičkih standarda. Ona dakle u suštini nije bila življa, ni slobodnija, ona je bila samo nespretnija u odnosu na boljševičke standarde i formule. Išlo se prema modelu koji se smatrao savršenim, ali se od njega još bilo daleko.
No comments:
Post a Comment