Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“. (i dalje)
Dodajem ovde da ovoj knjizi očevidno nedostaje jedna radikalna stilska redakcija, jer mnoge formulacije su nespretne. Ja ne znam da li su postale žrtvom štamparskih pogrešaka ili nebrižljivosti u samom pisanju, ali jedna lektura bi očevidno knjizi dobrodošla, jedna ozbiljna lektura, ukratko knjiga je mestimično rđavo pisana. Tome je najbolja ilustracija jedan citat sa strane 65. On glasi:
„(...) Ali mada sam učestvovao, kadkada, u reprezentativnim lovovima i lovovima vrhuške, mene su u lov povukli nemiri i prigušena negodovanja – onaj sukob u meni između stvarne i željene stvarnosti. Ili je to bila i čežnja ka duhovnosti, ka doživljavanju i građenju svog sveta ideja i literature? (...)“
Prvi put čujem da bi nekoga u lov, u jedno organizovano ubijanje živih bića, vukla težnja za duhovnosti. Pasus niže nalazimo jedno dodatno objašnjenje. „(...)
Ne znam kako čovek dolazi do ideja i do umetničkih motiva. To se slaže iz sećanja, iz zapažanja, razgovora i sanjarija. Meni se to, uveren sam, najčešće događalo u lovu – najspontanije i najplodnije u lovu na pastrmke – ... (...)“
Eh, kad čovek čita literaturu Đilasovu dolazi do uverenja da bi možda ona bila bolja da je išao u lov na nosoroge. Pastrmke su očevidno bile nedovoljna inspiracija.
I najzad kraj ovog besmislenog i neverovatnog pasusa.
„(...) Lov,“ kaže Đilas, „pecanje pastrmki, nije moja neizbežna strast, a pogotovu nije moja sudbina. (...)“
A kod koga su postale sudbina Milovane? Gde su to pastrmke uzdignute na nivo metafizičkog uslova?
No comments:
Post a Comment