Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“.
Strana 78:
„Oko Tita se od početka kristališe sukob sa Sovjetskim Savezom. I to ne samo zbog Titove vodeće i središne uloge, nego i zbog autoritarnih liderskih svojstava jugoslovenskog komunizma, koja su u biti istovetna sa sovjetskim komunizmom. (...)“
Mislim da je Đilas ispravno uočio prave i početne razloge razilaska sa Sovjetskim Savezom kome su kasnije pridodati drugi ideološki, odnosno iz koga su neizbežno proistekle druge promene, odnosno razlike. Ova prvobitna razlika koja se bazira na istovetnosti oba liderska komunizma morala je uroditi i drugim razlikama, spontanim razilaženjem i na planu unutrašnje politike i na planu spoljne politike i u svim ostalim oblastima državnog i partijskog života.
Na istoj strani broj 78. govoreći o prvom momentu javnijeg razilaženja sa Sovjetskim Savezom i vezujući ga za 1945. godinu, kada smo izgubili Trst, za koji smo se nadali da će biti pridodat Jugoslaviji i kada je Sovjetski Savez izdao Jugoslaviju, odbivši da se založi za njena gledišta u pogledu Trsta, Đilas navodi jedan pasus iz Titovog govora u Ljubljani od 27. maja 1945. godine, gde Tito kaže da:
„(...) mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas mešaju u neku politiku interesnih sfera. (...)“
Sve partije vezane za Kominternu uvek su za Sovjetski Savez bile moneta za potkusurivanje i istorija Kominterne pokazuje u svakom trenutku do koje mere je Sovjetski Savez smatrao te tzv. bratske partije tom monetom i do koje mere ih je upotrebljavao kao monetu.
Situacija se, međutim, sada menja. Tito i jugoslovensko vođstvo Jugoslaviju više ne osećaju kao jedan posed koji treba osvojiti, oko koga treba taktizirati i zbog koga treba praviti ustupke nekome koji će vam pomoći da do njega dođete, oni taj posed već imaju i pošto u njemu gledaju posed, u Trstu gledaju profit od rata, koji im je nepravedno oduzet.
U toj borbi za profit glavni poslovni partner pokazao se nepouzdanim i izdao svog najvernijeg saveznika. Tito izražava to ogorčenje, ogorčenje posednika kome je novi posed izmakao. Jugoslovenska partija koja je to uvek bila, najedan put više neće da bude moneta za potkusurivanje.
Strana 84. Đilas kaže:
„(...) Politbiro, u koji je Hebrang s drugima bio kooptiran, sastajao se retko, sve ređe. Tito je sve rešavao sam ili sa zaduženim drugom, eventualno sa predratnim ’svojim’ članovima Politbiroa u kome smo bili Kardelj, Ranković i ja. (...)“
Time Đilas priznaje da je ovakav uži krug oko Tita, zajedno sa Titom i sa njim, Đilasom, u prvom redu odgovoran za sve ono što se od 1945. godine do razlaza sa partijom događalo u Jugoslaviji.
Strana 92. Đilas govori o svojoj poseti Albaniji i kaže:
„(...) Albanci su se tada u svemu pretežno orijentisali na Jugoslovene. Bilo je, čak, i nezvaničnih razgovora o tome da se Albanija, kao jedinica buduće balkanske federacije, ujedini s Jugoslavijom, pa da joj se tada prisajedini i Kosovo. (...)“
Da li to znači da su jugoslovenski vrhovi, a među njima i Đilas, bili već onda spremni da Kosovo razmene za Albaniju, odnosno da ulazak Albanije u balkansku federaciju plate odustajanjem, odnosno predavanjem Albancima našeg Kosova? Ova direktna predaja Kosova Albaniji zamenjena je kasnije naročitom politikom prema Kosovu, koja je skoro dovela do istih rezultata.
Strana 101. U jednoj zdravici Jan Masarik je primetio:
„(...) Na zapadu Čehoslovačku prikazuju kao most između Istoka i Zapada. Mi nećemo da budemo most – po mostu konji vrše nepriličnosti. (...)“
No comments:
Post a Comment