Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)
Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.
Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.
Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje.
Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.
Mi ne znamo zašto se sudi vršiocu dužnosti, mi možemo samo pretpostaviti da je to neka krivica vezana za njegov novinarski posao, jer on je glavni i odgovorni urednik, pa prema tome možemo pretpostaviti šta bi to bilo, i ne mislimo da je to nešto značajno.
Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva.
Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.
No comments:
Post a Comment