Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom.
Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga.
Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.
Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama.
Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna.
Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše:
„(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“
A zatim ide nešto što mi je malo neprijatno, ali što je opet deo pravila igre ovoga žanra, pa piše:
„Mestimice bolji od Forsyth-a, uzbudljiviji od Stephena King-a, dinamičniji od Arthur Hailay-a, ovaj se najnoviji Pekićev roman čita bez predaha.“
No, kako kažem, to su pravila igre i tu se ne može ništa. Ovaj omot, kaže mi Goldstein, koji se ni njemu ne dopada, ipak će biti nešto bolji s obzirom da je ovo neka vrsta makete omota, sve će stvari u njemu biti jasnije, jer je i ovaj jedan od ovih natpisa lila nekom bojom, takođe prilično nejasan za čitanje.No ako omot i ne bude nešto bolji tu se ništa ne može uraditi.
Sama knjiga dosta dobro izgleda. Imam primedbe da je naslov sa mojim imenom zguran u vrh, ostavivši dobar deo omota knjige praznim.
Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne.
Naime u legendi piše da se pod brojem 18 nalazi kapela St. Džordž, međutim broja 18 u samoj šemi nema. Nasuprot tome ima onog čega ne treba da bude. Iako postoji broj 11 na crtežu kontrolnog tornja pored toga u uličici između broja 11 i broja 9, dakle između kontrolnog tornja i autobuske stanice mesto da stoji ime te ulice, te aleje, avenije, stoji opet Control Tower, nepotrebno, i pri čemu je to i pogrešno napisano sa „d“ na kraju.
Takođe postoji jedna vrlo ozbiljna greška, a to je da uz broj 2 na crtežu Terminala 2, gde se glavna radnja odvija, tranzit nije dobro obeležen, stoji neko položeno horizontalno „x“ umesto da bude „t“, tako da taj tranzit u kome započinje glavna radnja i prvi put se javlja masovnije besnilo, ostaje za čitaoca u pogledu lokacije – nepoznat.
No comments:
Post a Comment