Svim posetiocima bloga želim srećne praznike

Svim posetiocima bloga želim srećne praznike uz ove misli Borislava Pekića i Ive Andrića:
Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezireš.
Borislav Pekić 
Marginalije i moralije 

Budite radosnu kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva.
 Ivo Andrić
Znakovi pored puta

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 24. avgust 1983. godine.
Žudnja za smrću vrste. (Povodom Atlantisa.) 

Praskozorne misli. Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju približava nas smrti vrste, tajnoj smrti svih generacija. Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu.

Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja u takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.

 Ovo bi mogla biti misao jednog od članova nukleusa u Atlantisu. Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?

Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, ni svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi u stvari prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je u stvari žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 23. avgust 1983. godine.
Pravednost ili funkcionalnost. 

Suština demokratije je u pravdi nije u funkcionalnosti. Prema tome svaki argument protivu proporcionalnog predstavništva koje se zasniva na pragmatičnosti ili funkcionalnosti onog drugog neproporcionalnog, promašuje temu. Najpre treba zadovoljiti pravdu, a tek posle razmišljati o tome kako da ona najefikasnije funkcioniše.

Ako se od funkcije pođe, otvaraju se vrata svakoj nepravdi. Po istoj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati i napustiti načelo pravde i uzeti i ovde načelo funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice, sve krivce bi jednostavno trebalo pomlatiti, jer je to očigledno za jednu državu najefikasnije rešenje.
 Slepa odbrana neproporcionalnog predstavništva, odnosno britanskog sistema, je nesvesna žudnja za jednopartijskim sistemom, večnom vladom jedne partije. Ona postaje svesna kad torijevci misle na svoju partiju, a laburisti na svoju, na prirodnu vladu Engleske, kako kažu laburisti i na istu prirodnu vladu Engleske kako kažu torijevci, naravno prvi na laburističku vladu, drugi na torijevsku vladu.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Nedelja, 21. avgust 1983. godine.
Pseudogradilačko razaranje.

Samoanaliza je zapravo samorazaranje koje počiva na podsvesnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo, uspešnije jedinjenje. Nisam primetio da se to tako događa. Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje. Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji i novi.

Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin, ima o njoj obično visoko mišljenje, a zatim se troši u takozvanom dekorisanju te nove ličnosti, za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u jednom novom svetlu. Usavršavamo je do nove promene, one promene koje su nam prosto naturene, koje su nam prosto date, sa kojima se suočavamo bez našeg učešća ili sa učešćem kojega nismo svesni.

Samoanaliza je onda utvrđivanje promena, obeležavanje, uočavanje promena, a nikako njihova provokacija ili jedan stvaralački čin.

Iz samoanalize nikada ne proizilaze neke naše nove osobine koje već nisu date, dakle nešto što već nije u nama.

 Mi samo njih uočavamo. Uočavajući ih kasnije, one postaju deo našega znanja o sebi i deo našeg svesnog ponašanja najčešće. Kada bi samoanaliza bila jedna stvaralačka metodologija, to bi značilo da se mi možemo svojom voljom menjati, da možemo potpuno ukloniti prirodu i njeno dejstvo iz sebe i po nekoj šemi, koju smo zamislili, pretvarati sebe u ličnost koju god hoćemo.

Mi to ponekad i činimo, ali ta ličnost je lažna i mi smo toga svesni.
 Druga je stvar što takva izmišljena ličnost za tekuću upotrebu, usled različitih okolnosti, može postati i realna, odnosno, što se mi igrajući jednu ličnost možemo u nju pretvoriti. Tu je reč prema tome opet o jednom nesvesnom pretvaranju, koje samo u korenu ima svest, odnosno potrebu,

odnosno nameru, ali kada igramo nešto, mi ne očekujemo da se u to pretvorimo, kao što glumac ne očekuje, koji igra Hamleta, da će postati Hamlet, a kada se to ipak dogodi onda je to kod glumaca ludilo, a kod nas ono što ja zovem i što sam nazvao u jednom eseju, odnosno odlomku iz Dnevnika ranije, likantropskom situacijom.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 20. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentar IV deo) 

Đilas dalje govori:

„(...) Ništa ne znam o tome, a verujem i da nije tačno, da je Draža drogiran. Ali mu je dozvoljena rakija koja je inače zabranjena zatvorenicima. Nisam čuo da se i opijao. Malović je, besumnje u dogovoru s Rankovićem i njegovim pomoćnicima, sugerisao Mihailoviću da bi mu život mogao biti pošteđen ako bude uviđavan i prizna saradnju s okupatorom. (...)“

Moj komentar. Naravno da je Draža streljan i da komunisti nisu imali nameru da svoje obećanje, ako su ga uopšte dali, održe. To, međutim, da je moglo doći i do promene sudbine Draže Mihailovića, vidi se i iz jednog vrlo neobičnog pasusa, kome ja poklanjam veliku pažnju. Na 32. strani Đilas kaže:

„(...) Na sastanku kod Tita, Ranković je obavestio o suđenju i o dogovaranju Malovića s Dražom, to jest o dogovaranju o spomenutom priznanju koje bi Draži moglo spasti glavu. Tito je s vragolastim, dvosmislenim smeškom primetio:

Pa to nije isključeno, to je političko suđenje. – Ali su svi – ne sećam se ko je sve bio prisutan, ali ’vodeća trojka’ jeste – graknuli na Tita. To ne bi razumeli ne samo borci, nego bi to izazvalo i revolt rodbina bezbrojnih žrtava. Tito se ćutke priklonio argumentima ostalih, utoliko voljnije što ni sam nije intimno bio protiv.

 Mihailović je, kao što se zna, osuđen na smrt i ubrzo zatim pogubljen. Čuo sam da je jedan visoki funkcioner bezbednosti nadgledao njegovo pogubljenje, ali mi pojedinosti nisu poznate. (...)“
 Ovaj izvanredno interesantan podatak koji do sada nije bio poznat, ukazuje na mogućnost da UDB-a održi obećanje dato Draži i da Draža Mihailović ne bude streljan, samo da su prisutni, među kojima je očevidno bio Đilas, mada on sebe ne ističe, ali se zna koja je bila „vodeća trojka“, da su podržali Tita u njegovoj ideji u kojoj je govorio o tom procesu kao o političkom suđenju,

 jer taj proces je uistinu bio političko suđenje, u stvari, više jedan korak za zadobijanje vlasti i kompromitaciju predstavnika stare vlasti, nego što je to bilo suđenje nekome koji je kao komandant voljno sarađivao sa neprijateljem. Dakle to je bio jedan revolucionarni gest, to suđenje, jedan revolucionarni čin, a nikako jedan legalan čin.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 20. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentar IV deo) Četvrti deo komentara na memoare Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

 Na stranicama od 29. do 34. opisuje Milovan Đilas suđenje Draži Mihailoviću i njegovu ulogu u svemu tome.

 I najzad na strani 30. Đilas kaže:

 „(...) A i unutra, naročito u Srbiji, suđenje Mihailoviću je iz sličnih, ako ne i istih, razloga bilo važno: ne samo u podzemnoj propagandi nacionalista, nego i u svesti znatnog dela seljaštva, Mihailović je važio za pregaoca kojemu su samo razmah komunističkog ustanka zlokovarnost komunista onemogućili borbu protivu okupatora i ozdravljenje države i srpskog naroda. (...)“

Ovde je protivrečnost očevidna i ovo što sada govori Đilas u potpunoj je protivrečnosti sa onim što je govorio ranije u ovoj knjizi, kada je tvrdio, da četnički pokret u Srbiji nije imao tako jaku bazu kao što se zamišljalo, i da su komunisti i u Srbiji bili dočekani kao oslobodioci. Iz ovoga se, međutim, vidi da je znatan deo seljaštva još uvek bio za Dražu Mihailovića.

„(...) Objašnjavao sam Miniću da spolja, na Zapadu, Mihailovićeva borba protiv komunista ne samo što neće biti po njega loše shvaćena, nego će mu, štaviše, u datom trenutku ići u prilog. Miniću nije trebalo mnogo ni napora ni vremena da to i sam shvati. Složili smo se potpuno i u drugim, sporednim pitanjima, kojih se više i ne sećam. (...)“

Iz ovoga se jasno vidi da je glavni pravac suđenju, a prema tome i onaj momenat, koji je najviše kompromitovao Mihailovića, poticao od Milovana Đilasa, pa se prema tome može slobodno kazati da je on o sudbini Draže Mihailovića, o moralnoj sudbini, igrao najvažniju ulogu.

 Đilas dalje kaže:

„(...) Šefovi bezbednosti su se poduhvatili da navedu Mihailovića da prizna saradnju sa okupatorom. Time su hteli da potkopaju njegov prestiž, makar naduvan, i potvrde tezu komunista o njemu kao slugi okupatora, koji se bitno nije razlikovao od ostalih kolaboranata.“

Moj komentar. To je upravo ono što je Đilas Miniću savetovao. Đilas nastavlja:

„Draža se pokazao, od početka istrage, mek i prijemčiv – izgleda utoliko više što se s njim korektno postupalo. Zadužen za staranje o njemu bio je Josif Malović. (Podvuka B. P. u knjizi, prim. prir.) (...)“
 Moj komentar. Ja lično poznajem Josifa Malovića. To je bio prijatelj mog oca, i sudeći po očevim pričama, kad sam ja bio u zatvoru, bio je prema tati prijateljski naklonjen i činio čak i neke usluge što je u onim trenucima bilo svakako vrlo delikatno.

Josifa Malovića sam nekoliko puta sretao. Bio je to mali čovek, crnpurast, sa velikim brkovima, mršav, žilav i kako sam kasnije saznao imao nesreću sa svojim sinom i njegov porodični život bila je neka vrsta tragične osvete neba, za ono što je on kao oficir UDB-e verovatno bio prinuđen da čini.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 19. avgust 1983. godine.
Prva kritika Besnila. („Vjesnik“) 

Danas sam od Goldsteina dobio obećani isečak iz „Vjesnika“ gde je izašla prva kritika na moje Besnilo. Citiram, naslov „Svaka čast Pekiću“. Tekst:

„Kad se prije šest godina po svijetu čitao roman Petera Benčlija Raj i gledao istoimeni film, ljudi su u kadu ulazili sa nelagodom. Kad se konzumirao Forsajtov Šakal, svuda su gorjela svjetla, jer su se mnogi bojali mraka. Kada je u drugom kolu ’Hita’ izašao Hailey-ev roman Aerodrom, na Zrinjevcu su u poslovnici JAT-a naglo skraćeni repovi.

Kad su ovih dana po hotelima, plažama i kampovima, po uredima, po susjedstvima, po parkovima i bolnicama, po klubovima umirovljenika, po tramvajima i vlakovima, po trajaktnim pristaništima i po portirnicima proširio roman Borislava Pekića Besnilo, naklada zagrebačkog ’Libera’, ljudi će morati dobro razmisliti prije nego što se odluče da pomiluju svog psa.

 Kao što ste vjerovatno čuli na televiziji, Besnilo je roman o strašnoj epidemiji bjesnoće na međunarodnom aerodromu Heathrow u Londonu. Prva žrtva je redovnica iz Nigerije koja je u avionu Rim-London-New York nesmotreno gurnula ruku u saputnikov ruksak.

 Ogrebala ju je umiljata kujica Šaron koja je uspavana omamljujućim sredstvom i zaražena opasnim virusom bjesnoće, znanosti do tad nepoznatom, ilegalno putovala iz kibutca na Bliskom Istoku u Ameriku. Virus je još u avionu pokazao što može i dok su se ugroženi ljudi kako-tako snašli, on je već jezdio živcima mnogih ljudskih organizama.

Nije to bio običan virus, što su najbolje osjećali njegove žrtve. Od trenutka kada ih je pogađao metak, do trenutka njihove smrti prolazilo je samo nekoliko sati. Zaraženi čovjek oseća glavobolju, stezanje grla, paničan strah i odbojnost prema tekućini. Pada u stanje razdraženosti i komu i gotovo ispušta bijelu penu, a ubrzo i dušu.

Besnilo je napisano po svim pravilima zabavne literature u žanru, koji ćemo najpreciznije odrediti ako se pozovemo na već spomenute svijetske hitove Peter Benchley-ja i Arthur Hailey-ja. To je ukratko roman katastrofe. Sve što se u njemu događa u znaku je velike nesreće, epidemija bjesnoće.

Na jednoj su strani ljudi, na drugoj elementarno zlo, s tim što se strane već na početku romana sasvim pomješaju. Malo trijumfuju ljudi, više zlo. Čas su ljudi u središtu zla, čas ono u središtu njih do konačnog raspleta koji vam dakako ne smijem otkriti. Ne bi imalo smisla niti bi bilo pristojno, jer priča, zaplet, rasplet i jesu glavni aduti Besnila. A priča je u Pekićevom romanu nešto u istini raskošno.

Epidemija bjesnoće njezin je osnovni sloj, narativni humus iz kog raste šuma raznolikih zbivanja koja iz trenutka u trenutak postaju sve napetija. Dok recimo na aerodromu bijesni bjesnoća, skupica alkoholiziranih i pomalo bijesnih terorista pokušava izrešetati rusku delegaciju, koju vodi ministar vanjskih poslova.

Istovremeno šef sigurnosti ruske delegacije, pukovnik KGB-a saopćava svojim engleskim kolegama da želi ostati u Engleskoj. A flustrirani nemački bankovni činovnik koji grize nokte, ubija svog direktora. Istovremeno aerodromom luta tajanstveni čovek sive kose. Istovremeno se odmata klupko smotano oko sudbine istraživačkog tima dr Liebermana.

Istovremeno se na aerodromu oseća nazučnost neke natprirodne i od ljudi jače zlokobne sile. I tako dalje do kraja romana, koji se inače tako majstorski odgađa da čitalac ima dojam da nikada do njega neće doći.

 Iz svega rečenog mislim da je vidljivo da je Borislav Pekić napisao roman kakvog u našim jugoslovenskim književnostima nismo imali. Takve smo romane do sada čitali samo na stranim jezicima ili u prevodu. Da se nije potpisao svojim imenom,

Pekića nitko ne bi identificirao. Besnilo je nešto sasvim drugo i u odnosu na ono što se u nas piše i u odnosu na ono što je dosada pisao sam Pekić. Ono ne pripada domaćoj književnoj tradiciji i uopće se ni na koji način ne uklapa u domaća dominantna shvaćanja o smislu i funkciji književnog djelovanja.
  Besnilo istina jeste u skladu sa nastojanjima nekih mlađih pisaca Kapor, Majdak, Pavličić, Tribuson, koji se trude da u našoj kulturi afirmiraju prezrene literarne žanrove, a zajedno sa njima i pisanje kao zanatsku vještinu, ali je ipak nešto sasvim posebno. Pekić je Besnilom pokazao da vešt, autentičan pisac, vrhunski zanatlija, može napisati sve što publika od njega traži.

Ako čitalac želi čitati žanrovski roman, on će mu ga dati bez grižnje savjesti da je to nož u leđa takozvanoj visokoj literaturi. Borislav Pekić je očito tip pisca koji do podele na tzv. ’visoku’ i tzv. ’nisku’ literaturu uopće ne drži. S legitimacijom autora brojnih tzv. ’ozbiljnih’ književnih djela, (...)“.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 6. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) 

Povodom rezervi koje je Grol zajedno sa svojim saradnicima izrazio u privremenoj Narodnoj skupštini pri pretresu Zakona o izboru za Konstituantu, Đilas govori o napadima na njega, pa pominje i Dragoljuba Jovanovića. Kaže na strani 24.:

 „(...) Grola je napao i Dragoljub Jovanović, levi zemljoradnik, sa svojih i frontovskih pozicija, ali solidarišući se s komunistima. (...)“

Ja lično ne mogu verovati da več tada Dragoljub Jovanović nije pretpostavljao da će i on ubrzo doći u sukob s komunistima, i da taj sukob već nije bio začet u pretpostavkama našeg političkog života toliko duboko, da jedan takav iskusan političar kao što je bio Dragoljub Jovanović, morao je da ovaj sukob očekuje.

Ipak on napada Grola, svog prirodnog saveznika i stavlja se na stranu komunista. Vrlo interesantno da se kao neka šema u političkom životu kome tendiraju komunisti javlja formula po kojoj oni koji najžešće nekoga napadaju, ubrzo i sami bivaju napadnuti.

Na strani 26 Đilas govori o pretresu Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države u Narodnoj skupštini i kaže:

„(...) Povodom zakona o krivičnim delima protiv naroda i države istupao sam i ja. I napao Grola relativno (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) blago: ne shvata promene.“

Voleo bih da pročitam taj govor i da vidim šta Đilas podrazumeva pod „relativnom blagošću“.

Na 26. strani Đilas dalje kaže:

„Pripreme za izbore su tekli u napetosti i polemikama, ali bez ozbiljnih teškoća. Jedino je Jaša Prodanović, vođ republikanaca, predložio ’kutiju bez liste’, koju je narod prozvao ’ćorava kutija’. U nju su mogli spustiti kuglicu oni koji su protiv. Tako je i formalna demokratičnost bila zadovoljena. (...)“

Ova rečenica je tako sročena, tako nespretno sročena, da ispada kao da je sadržinska, suštinska demokratičnost već bila obezbeđena, a tzv. „kutija bez liste“ tek je nju formalno dovršila, što očevidno nije tačno, jer suštinski demokratija nije bila zadovoljena, a slepa kutija je bio jedan prosto formalni trik kojim je ta demokratija trebala da, bar u očima sveta, izgleda nešto bolja nego što je zapravo bila. Da li je ovo lapsus ili Đilas još uvek nije svestan suštinskih principa demokratije?

Na strani 27. povodom konsultacija koje su obavljene na nacrt novoga Ustava, seća se Đilas primedbe ambasadora Sovjetskog Saveza Sadčikova. On je rekao „da je prerano uvesti zdravstveno osiguranje seljaka, jer da ni Sovjetski Savez to nema“. To je za Sovjetski Savez potpuno razumljivo. Sovjetski Savez je pitanje seljaka rešio na jedan sasvim drugi način – još u godinama velikih pomora.

Strana 27. Prema Đilasu Tito se nije složio s formulacijom o pravu naroda Jugoslavije na samoopredeljenje do otcepljenja.

„(...) Bio je energično protiv, rekavši mi: Drukčije je to kod nas nego kod Rusa. Ne možemo mi to. Promeni se nešto u nekoj republici, recimo u Makedoniji, i zatraži otcepljenje: pa šta ćemo onda? – Posle dužeg mozganja i dovijanja s Đorđevićem, našli smo formulaciju da je FNR Jugoslavija ’zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj zajednici’. (...)“

Ova formulacija, a u to se Đilas ne upušta, mada bi trebalo, znači zapravo da su narodi Jugoslavije imajući to pravo na samoopredeljenje i otcepljenje na osnovu njega doneli odluku kojom su se odrekli ubuduće tih prava.

A to znači da u ovom momentu prema intencijama zakonodavca ta prava jugosloveski narodi više nemaju. Oni više nemaju pravo da se samoopredeljuju, a pogotovo da se otcepljuju, jer su to pravo iskoristili, izgleda, jednom za svagda.

 U tome smislu treba gledati i aktuelnu borbu Albanaca na Kosovu za samoopredeljenje, borbu koju oni očigledno smatraju oslobodilačkom, polazeći od neshvatanja ove klauzule u Ustavu. Oni su se naime opredeljivanjem, odnosno samoopredeljivanjem 1945. godine već odrekli toga prava. Oni su prihvatanjem da žive u zajednici, jugoslovenskoj, zauvek izgubili pravo da se otcepe. 

Realizacijom jednog prava ono je zauvek izgubljeno. Koliko je to tačno – videćemo. Istorija se naime ne obazire na ovakva sofistička ustavna naklapanja i izgubljena prava često se ponovo vraćaju. Nažalost najčešće u krvi. Često i u krvi onih koji su te zakone donosili.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 6. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) 

 Na strani 20. povodom zaduženja Andreje Hebranga stanjem u čitavoj jugoslovenskoj privredi, Đilas kaže da je:

 „(...) Hebrang doista bio sklon izučavanju ekonomije i veoma dobro poznavao marksističku ekonomsku teoriju. Ukupno uzev, više nego dovoljno za ideološke i praktične potrebe. (...)“

 Ja bih rekao da ova rečenica treba da glasi – ukupno uzev više nego dovoljno za ideološke, ali ne i praktične potrebe. Da sam u pravu vidi se odmah nešto kasnije na istojh strani kada Đilas kaže:

„(...) Problem našeg, pa i Hebrangovog nerealizma je – tako ja danas vidim – mnogo dublji: marksistička ekonomska teorija, makoliko istorijski i ideološki značajna, ne samo što je neupotrebljiva u stvarnom, ekonomskom životu, nego njeno primenjivanje može da izazove samo zbrku i nepredvidive teškoće. (...)“

 Na strani 21 Đilas kaže:

 „(...) Istina je da je u kraljevskoj Jugoslaviji 75% stanovništva živelo na selu, da se školovalo 44,6% dece i da je industrijska proizvodnja činila 26,8% nacionalnog dohotka. Ali je istina i to da severni delovi Jugoslavije (Slovenija, severna Hrvatska i Vojvodina) nisu bili mnogo ispod evropskog proseka i da su bili već prošli industrijsku revoluciju. (...)“

 Pitam se nije li naša situacija pre 1941. godine u pogledu perspektive industrijskog razvoja bila onakva kakva je bila ruska pre nego što je taj razvoj bio prekinut boljševičkom revolucijom.

 Na strani 22. Đilas kaže:

 „(...) Tako su se uporedo s prinudnim dobrovoljnim brigadama,“ moja napomena – koje su se regrutovale od seljaka, zarobljenika, zatvorenika, građana, koji su bili osuđeni na gubitak nacionalne časti, itd, „stvarale i doista dobrovoljne, oduševljene omladiske brigade za radove na ključnim saobraćajnim objektima. Najveća omladiska akcija je bila, već u 1945. godini, izgradnja pruge Brčko-Banovići, (...).“

 Ne znam da li Đilas misli na isključivo 1945, 1946. godinu, jer na 1948. godinu ne može misliti. Ja sam tada bio na pruzi Šamac-Sarajevo i mogu garantovati da sem nekoliko skojevaca u mom razredu, VIII dakle razredu, niko nije išao na prugu dobrovoljno, niko osim mene.

 To se može dokazati time što su skojevci iz vlastitih razloga hteli da uvaže moje navodno fizičke slabosti, međutim, ja sam svakako hteo da idem i da pokažem da moje neprijateljstvo prema vlastima, režimu i društvenom poretku ni najmanje me ne može sprečiti da učestvujem u tzv. izgradnji zemlje.

Organizacija Savez demokratske omladine Jugoslavije, uzgred budi rečeno, stvorena je na pruzi od spajanja nezavisnih antikomunističkih grupa koje smo vodili ja i Jeremić.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Na strani 16. i 17. priča Đilas anegdotu kako je Tito, povodom „naseljavanja porodica gardijskih oficira“ oko Beograda, odnosno Zemuna, „bivšem Francštalu“, rekao da je na taj način postupljeno i u Rusiji. Da su „ruski carevi naseljavali Kozake na granicama“ i da su na taj način dobijali sigurno svoje stanovništvo tamo gde im ono treba. Đilas zatim nastavlja tvrdnjom da je:

 „(...) Tako rezonovanje je po nekome, pa i meni, (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) izgledalo čudno, ali niko mu se, pa ni ja, nije suprotstavio (...)“

 Ja mogu ovde verovati samo na reč Đilasovu, ali ako bi on mogao da iznese bilo kakav razgovor koji se vodio povodom toga, bilo kakvu sumnju koja bi makar i u najintimnijem krugu bila izražena nekom primedbom, onda bi čitava ova tvrdnja dobila i neku podlogu, onda bih ja poverovao da je Đilas u duši zaista se začudio, bar začudio, iako razumem što se nije suprotstavio tim Titovim rezonovanjima.

 Na strani 18. jedno vrlo dobro psihološko zapažanje kome mnogi primeri, pa i njegov vlastiti primer, služi kao dokument. Naime u opisivanju privilegija kojima su se koristili zatvoreni krugovi vrhunskih tzv. revolucionara, Đilas kaže da je bilo ljudi kojima to nije bilo potrebno, zapravo koji su se neugodno osećali u tim novim uslovima, ali se nisu smeli odvojiti, jer Đilas kaže:

 „(...) jer je bilo nezgodno, demonstrativno, izdvojiti se iz svog kruga i svog nivoa. (...)“

 Ja to potpuno razumem, i to izdvajanje nikada ne bi moglo biti protumačeno, i nikada nije protumačeno u njihovim krugovima kao ljubav prema posebnom načinu života, kao rezultat lične naravi, čak i ekscentričnosti.

Uvek je to bilo tumačeno kao politička demonstracija ili kao izdvajanje, ne iz kruga određenih ljudi, nego odvajanje od ideje. Istorijat Đilasovog disidentstva i odvajanje od vrhuške kojoj je do tada pripadao, primer je za ove nemogućnosti. A u stvari i dokaz da su oni u pravu, i da je izdvajanje od ljudi uvek posledica prethodnog odvajanja od ideje, koja se sa tim ljidima delila.

 Citat sa strane 18:

 „(...) u Borbi sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.

Taj članak je bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam, nije pogubljen. Možda sam, i jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“
 Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak. A priznaje istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 5. avgust 1983. godine.
 „Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.

 Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji.

Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.

 Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku.

Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. Da se zapravo to njemu može.
 Sećam se jednom mi je Đilas pričao da su išli na nekakav zbor u unutrašnjosti, gde je Đilas bio kao uvek skromno odeven, a Tito u maršalskoj uniformi i da mu je Đilas skrenuo pažnju da možda u ovoj prilici ne bi bilo zgodno da se u toj uniformi pojavi, a on je međutim hladno odgovorio – imam, mogu i hoću!

 Na istoj strani zaključuje Đilas:

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXV

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

5. avgust 1983. godine. #
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

 „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

 To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji.

 Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponesen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

 Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada,

njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga. 

Na istoj strani Đilas kaže:

 „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“

Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

 Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

 Na stranici 13 Đilas priznaje da je Agitprop, kojim je rukovodio, bio jedan od radikalnijih i oštrijih ustanova nove revolucionarne vlasti. A zatim – citiram:

 „(...) Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. (...)“

 Ovo je priznanje ne samo prirodno, već je i nezaobilazno. Agitprop je praktično kontrolisao, mada ne u doslovnom smislu – štampu, on je kroz štampu izražavao onaj suštinski stav revolucije. Iz istorije je poznato da je štampa umela direktno izazivati krvoprolića i uticati na raspoloženje masa.

U ovom slučaju ta raspoloženja su dovela do nesrećnih posledica, do pojačanja progona, do bezakonja, do svega onoga što se u ono vreme smatralo prirodnim ispoljavanjem jedne revolucije, koja je iznad zakona.

 Na strani 14. Đilas kaže:

 „(...) Spomenuću šta u vezi s tim piše Dedijer, ne navodeći nikakve dokumente sem svoje sećanje:“ 

sad sledi citat iz Dedijera:

 „’Intimno sam poznavao Mošu, po prirodi je bio dobar, ali veoma nagao čovek. Posle rata, kad je bio potpredsednik ... pokušavao je da izvlači ljude iz zatvora, ali je tu nailazio na strogu ruku Aleksandra Rankovića, kao i Milovana Đilasa.’“

 Đilas zatim, očevidno povređen ovim Dedijerovim tvrdnjama, kaže:

 „Dedijerov napad je, što se tiče mene, netačan, nedobronameran. Nikakvih veza ja nisam imao s hapšenjima, jer to i nije bio moj posao, pa niko nije mogao nailaziti na moju ni strogu ni blagu ruku.

Držim da Dedijerova opaska nije tačna ni u pogledu Rankovića: on je obavljao svoju nezahvalnu dužnost po svom najboljem saznanju i u skladu sa stavovima Politbiroa, odnosno Tita, s kojim se čak i u sitnijim pitanjima savetovao. Rankovićeva ruka je bila produžena ruka Titova – prema proceni i potrebama, nekad stroga, nekad blaga. (...)“
 Moj komentar. Dedijer možda i nema doslovno pravo. Pravno i u smislu organizacije vlasti Milovan Đilas zaista nije imao nikakvih veza sa hapšenjima. Ali je i on u svoju odbranu, pominjući da je Ranković radio u skladu sa stavovima Politbiroa, priznao svoje posredno učešće u svemu tome, jer je on bio član Politbiroa.

Druga činjenica da je u krajnjoj analizi osnovna motorna snaga represije bio Tito i njegov boljševički stav prema klasnim neprijateljima, ne umanjuje ličnu odgovornost Đilasa koji je bio njegov najbliži saradnik i pomagač.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Đilasova duhovna kuhinja. (Povodom „Vlasti“, nastavak prvog dela komentara.) 

 Đilasov duhovni status je očevidno izmenjen, ali ne i njegov stil. Čak iz perspektive tog novog statusa govori on često jezikom i manirom onog starog. To je isto kao kada bi glumac poznat po ulogama u Šekspiru neki Pirandelov komad igrao tonom, manirom i stilom kojim se igra Henrih V. Zadržavši dijalektički način mišljenja, ali ga stavljajući u službu demokratskih ideja, gde ovaj ne funkcioniše uvek baš najbolje,

 Đilas je stvorio jednu naročitu intelektualnu mešavinu, jedan bućkuriš, u kome demokratski sastojci recepta, blagodareći dijalektičkom spravljanju jela, ne daju uvek i demokratski ukus, mada samo jelo demokratski izgleda.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jedna beleška o privremenosti. 

 Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji. Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

 Hotel Grand Avenue.

 U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.

 Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.
Ima li borba protiv komunizma smisla? 

 Jedan gospodin mi kaže: „Svaka organizovana borba protivu komunizma bila bi sada besmislena. Mi naime ne možemo ništa učiniti što bi ih ruiniralo temeljnije i brže od onoga što oni sami sebi čine.“ Voleo bih da sam tako nešto znao 1945. godine.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
 Jesu li Englezi ljudi?(nastavak) 

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

 Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti.

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće.

 Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jesu li Englezi ljudi? 

Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja.

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo.
Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja.

Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

 Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

 Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge.
 Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
The Mad Death 

 Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija. Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama.

 Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak) 

Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik.

To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.

Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“
 Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.

Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak) 

 Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.

Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.

Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.

Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.

Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.

Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.

Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.

Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.

Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao.

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

POSETA NA BLOGU PREKO 1,000.000

POSETA NA PEKIĆEVOM BLOGU PREKO 1,000.000 

1.decembra ove godine poseta na blogu od početka objavljivanja Pekićevih tekstova prešao je cifru od MILION oposetilaca. To je veliki uspeh kako za Pekića tako i za posetioce koji su svojim vernim praćenjem ovog bloga doprineli daljem širenju njegovih misli, ideja i mudrosti. Mislim da je ovo nezapamćen uspeh, beskrajno se radujem i najiskrenije zahvaljujem svima. Nastavićemo svi zajedno da održimo tu vatru i napajamo se Pekićem.

Srdačan pozdrav Ljiljana Pekić

                                                           Fotografija Goranka Matić

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak)

A sada nekoliko posebnih komentara na neke posebne tačke ovoga što je citirano. Pretpostavljam, mada nisam siguran, da bi na tom sastanku o kome Đilas govori mogao učestvovati i Pavle Pekić koji je u ono vreme bio u visokim ešalonima OZNE, pa bih ga prilikom svoje posete Splitu ovoga leta o tome oprezno upitao, ukoliko on bude spreman uopšte da govori, jer do sada nikada nismo pokretali te stvari.

 Drugi momenat je interesantniji. Đilas kaže:

„Kao takvi smo pozvani Pijade i ja, mada zatvor i hapšenja nisu bili naša zaduženja.“

To je opšte poznato, ali ako to treba istovremeno da bude početak Đilasovih izvinjenja i odustajanje od personalnih odgovornosti u pojedinim odlukama, to neće biti dobro za knjigu, a ni za njegovu ličnost, za ocenu morala njegove ličnosti. Takvih momenata bilo je i u njegovoj prethodnoj knjizi iz rata i ja ću usput da pokušam da obratim pažnju na takve trenutke, ukoliko ih bude, ali da se takav jedan nagoveštaj oseća već u trećoj rečenici to je poprilično sumnjivo.

Poenta čitave stvari je u stvari glavna tema sastanka. A glavna tema sastanka je bila iznaći „zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor“, dakle to je izraz jedne hipokrizije, jedne izražene hipokrizije, takođe nasleđena iz ideoloških izvora, a i praktičnih izvora sovjetskog socijalizma, ali koji „neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju“, a ja bih dodao i uopšte u životu.

Tim povodom pronašao sam u „Našoj reči“ broj 347 za avgust i septembar 1983. godine jedan mali prilog koji glasi: „Kakav je bio predratni monarho-fašistički režim?“ Takst je sledeći:

 „Već je nedavno preminuli Rodoljub Čolaković u spomen na Mošu Pijade objavio u ’Borbi’ od 1. maja 1964. godine članak pod naslovom – ’Kako je prevođen Kapital u tamnici’. ’Kad smo pravili planove’“ ovde se citira Čolaković, „’kako da najracionalnije iskoristimo vrijeme, Moša je predložio da mu pomažem u prevođenju Marksovih dijela. Pod krajnje nepovoljnim uslovima prevodio je manje-više kriomice.’

Ali je ipak preveo celi Kapital. Dakle, mogao se prevoditi Kapital od Karla Marksa u monarho-fašističkim tamnicama. Sad nam ’Politika’ od 5. maja u rubrici ’Da li znate?’ saopštava i više od prevođenja Kapitala na robiji. ’Politika’ kaže: ’Politički osuđenici na robiji pre rata izdavali su mnoge listove. Glavni organizator bio je Moša Pijade.

Već 1931. godine u Mitrovici počeo je da izlazi „Komunist“ koji je posle 10 brojeva ukinut, pa se onda pojavio „Proleter“ na mađarskom jeziku. Kasnije se u Lepoglavi pokreće list „Okovani boljševik“ i nastavlja sa izlaženjem sve do prebacivanja grupe osuđenika u sremsko-mitrovačku kaznionu. Među novim listovima bili su „ZB“ – „Za boljševizaciju“ teoretsko informativni glasnik pisan rukom na srpsko-hrvatskom i slovenačkom jeziku.

Potom „Udarnik“ dnevnik sa aktuelnim informacijama iz partijskog života robijaša i događajima van kaznione. Poštom „NFS“ – „Narodni front slobode“ poluilegalni organ svih zatvorenika, ali pod kontrolom komunista. „IP“ – „Inostrani pregled“ sa napisima iz strane štampe. „Naučni almanah“ sa člancima o naučnim dostignućima. „Literarni almanah“ je bio kniževna tribina zatvorenika.

Moša je podizao duh zatvorenika i pomoću humora, pa su izdavana čak i tri humoristička lista: „Crvene makaze“, „Procjep“ i „Tank“. Svaka grupa zatvorenika imala je po sobama svoje „Zidne novine“’.

 Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović.

Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja: Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“