Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak)
Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.
Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.
Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.
Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.
Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.
Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.
Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.
Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.
Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.
Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.
Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.
Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao.
Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:
„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“
Neka mi bude dozvoljeno, to je moj komentar, da u to posumnjam ili bar da ovo mišljenje ograničim na izvesne regije, ali ja nikako ne mogu verovati, a i podaci se tome protive, da je „ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti“ recimo u Beogradu bila naročito visoka.
To prenebregavanje beogradske situacije, ili uzmimo jednu drugu, koja je još interesantnija – zagrebačke na primer situacije, zatim situacije u pojedinim mestima u Srbiji, u kojima se partizani godinama nisu pojavljivali, čini Đilasovu generalizaciju u najmanju ruku sumnjivom.
No ona se sudeći i po nekim intervjuima njegovim, koje sam čitao, sasvim lepo može objasniti njegovim još živim oduševljenjem za svoju revolucionarnu mladost, pa i za revoluciju kao jedan istorijski čin. Naročito u kojoj bi on učestvovao.
No comments:
Post a Comment