Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak)
Na istoj 10. strani kaže Đilas:
„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“
Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.
Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik.
To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.
Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.
Na istoj strani kaže Đilas:
„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“
Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.
Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.
Da bi se videlo gde je istina treba uzeti jedan drugi citat sa strane 11. u kome Đilas priznaje da je Komunistička partija vojnički i policijski bila dovoljno snažna i samopouzdana, ali da je njena baza u narodu, naročito u srednjim slojevima, bila preuska i neobdelana.
Đilas na strani 11./12.:
„ (...) Jedini ’incident’ je izbio s predstavnikom jedne, ne baš značajne grupe intelektualaca. Izazvan nečim, on je nervozno uzviknuo: Mi nismo ravnopravni! Mi tražimo ravnopravnost! – To je pak izazvalo mene, pa sam dobacio: Pa i niste ravnopravni! Ne možete ni biti. Iza nas komunista stoji pedeset divizija i jedan strašan rat, a vi ste samo jedna grupa. Vi pogrešno shvatate ravnopravnost! Ne radi se o isterivanju ravnopravnosti, nego o sporazumevanju. – (...)“
Ovo je jedna izvanredna anegdota. I ja se nadam da će takvih anegdota biti još više, jer one na plastičan način pokazuju situaciju svakako bolje od bilo kakvih deskripcija i sporednih opisivanja u koje bi se pisac upustio.
Ono što bih ja zamerio ovde, a nadam se da toga neće biti toliko mnogo tokom cele knjige, jeste nedostatak izvesnih detalja koji daju faktografsku boju ovoj ulozi koju je tada Đilas imao u smislu zaduženja da s pristalicama Narodnog fronta, republikancima, agrarcima, i ostalim grupama izradi zajedničku platformu.
Ovde se sem nekoliko imena, i imena Jaše Prodanovića i Dragoljuba Jovanovića ne vidi nijedno drugo ime, pa se čak ne zna koja je to bila grupa čiji se predstavnik pobunio.
Možda to izgleda preterano detaljisanje, ali ti detalji ne samo da su istorijski važni, nego imaju i literarno psihološku sadržinu, premda, naravno, inostranog čitaoca ne moraju zanimati, ali čovek te stvari, ako želi već da bude i u inostranstvu štampan, može pisati na dvostrukom koloseku za domaću i za inostranu javnost, pri čemu se kod inostranih verzija izbacuje sve ono što bi za inostranstvo bilo neinteresantno.
Na strani 12. Đilas kaže:
„(...) Ni Savezna vlada se nije sastajala, zbog te iste apsolutističke komotnosti i Titovog autokratizma. Tito, iako predsednik vlade, nije održao nijednu sednicu – sem poneku svečanu. Sednice vlade je održavao Kardelj, pa i on retko. Ta praksa je nastavljena i posle 1948. godine. (...)“
Ovo me podseća na praksu koju je sprovodio Hitler, koji nakon preuzimanja totalne vlasti u Nemačkoj, nije održao ni jednu jedinu sednicu vlade, nego se dogovarao sa grupom svojih najviših partijskih i državnih vođa, čiji se sastav po neki put i menjao, s obzirom na temu dogovaranja ili izravno i personalno sa određenim ljudima zainteresovanih za određena državno-partijska pitanja.
No comments:
Post a Comment