Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.)
U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.
Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji.
Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.
Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku.
Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. Da se zapravo to njemu može.
Sećam se jednom mi je Đilas pričao da su išli na nekakav zbor u unutrašnjosti, gde je Đilas bio kao uvek skromno odeven, a Tito u maršalskoj uniformi i da mu je Đilas skrenuo pažnju da možda u ovoj prilici ne bi bilo zgodno da se u toj uniformi pojavi, a on je međutim hladno odgovorio – imam, mogu i hoću!
Na istoj strani zaključuje Đilas:
„(...) Tito nije samo tvorac, nego i predstavnik određenih težnji, određenih grupa, određenog sistema (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.). (...)“
U stvari rečenica bi morala obrnuto da glasi. Da je Tito u stvari rezultat određenog sistema, a ne predstavnik, a ponajmanje tvorac. Ono čega je on tvorac to je varijanta tog sistema i to njena dekorativna strana. Zato je meni uvek bila sumnjiva, gotovo abnormalna, čudesna mržnja koju imaju neki moji prijatelji, bivši informbirovci prema Titu. (...).
Sumnjiva mi je zbog toga što se bojim da je ta mržnja prema Titu u stvari prenošenje jednog razočarenja, koje se ima u ideju, koju Tito predstavlja. Normalno bi bilo mrzeti tu ideju koja je Tita stvorila.
Međutim, ta se mržnja prenosi na Tita, a za samu ideju nema se toliko mržnje, ni toliko prezira. Ja nikada nisam čuo ( ), koji više nije komunista, da o komunizmu kao o sistemu mišljenja, ponašanja, kao o koncepciji i životnoj i društvenoj i ekonomskoj i moralnoj, misli tako oštro i beskompromisno kao što misli o trivijalnim stvarima koje su u vezi sa Titom.
Kao što je na primer štafeta, za koju se on borio, kako mi kaže ( ), u poslednje vreme putem nekakvih skupljanja potpisa, da se ukine.
Kad smo već kod te štafete na strani 15. postoji jedan članak, uvodnik Moše Pijade, povodom prve Titove štafete. Iz tog članka se vidi koliko je ona bila skromna i u šta se ona zapravo sada pretvorila. Pijade kaže:
„(...) ’Bez zvanične proslave koja bi vređala skromnost velikog narodnog čoveka ...’ (...)“
A sada posle smrti došli smo do kolosalnih egipatskih spomenika, prema kojima čak i obožavatelji Tita počinju osećati odvratnost.
No comments:
Post a Comment