Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.)
Na strani 16. i 17. priča Đilas anegdotu kako je Tito, povodom „naseljavanja porodica gardijskih oficira“ oko Beograda, odnosno Zemuna, „bivšem Francštalu“, rekao da je na taj način postupljeno i u Rusiji. Da su „ruski carevi naseljavali Kozake na granicama“ i da su na taj način dobijali sigurno svoje stanovništvo tamo gde im ono treba. Đilas zatim nastavlja tvrdnjom da je:
„(...) Tako rezonovanje je po nekome, pa i meni, (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) izgledalo čudno, ali niko mu se, pa ni ja, nije suprotstavio (...)“
Ja mogu ovde verovati samo na reč Đilasovu, ali ako bi on mogao da iznese bilo kakav razgovor koji se vodio povodom toga, bilo kakvu sumnju koja bi makar i u najintimnijem krugu bila izražena nekom primedbom, onda bi čitava ova tvrdnja dobila i neku podlogu, onda bih ja poverovao da je Đilas u duši zaista se začudio, bar začudio, iako razumem što se nije suprotstavio tim Titovim rezonovanjima.
Na strani 18. jedno vrlo dobro psihološko zapažanje kome mnogi primeri, pa i njegov vlastiti primer, služi kao dokument. Naime u opisivanju privilegija kojima su se koristili zatvoreni krugovi vrhunskih tzv. revolucionara, Đilas kaže da je bilo ljudi kojima to nije bilo potrebno, zapravo koji su se neugodno osećali u tim novim uslovima, ali se nisu smeli odvojiti, jer Đilas kaže:
„(...) jer je bilo nezgodno, demonstrativno, izdvojiti se iz svog kruga i svog nivoa. (...)“
Ja to potpuno razumem, i to izdvajanje nikada ne bi moglo biti protumačeno, i nikada nije protumačeno u njihovim krugovima kao ljubav prema posebnom načinu života, kao rezultat lične naravi, čak i ekscentričnosti.
Uvek je to bilo tumačeno kao politička demonstracija ili kao izdvajanje, ne iz kruga određenih ljudi, nego odvajanje od ideje. Istorijat Đilasovog disidentstva i odvajanje od vrhuške kojoj je do tada pripadao, primer je za ove nemogućnosti. A u stvari i dokaz da su oni u pravu, i da je izdvajanje od ljudi uvek posledica prethodnog odvajanja od ideje, koja se sa tim ljidima delila.
Citat sa strane 18:
„(...) u Borbi sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.
Taj članak je bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam, nije pogubljen. Možda sam, i jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“
Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak. A priznaje istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt.
Ako je na kraju krajeva njegov malverzant izmakao smrti, drugi nisu. Pa i onaj prvi, njegov malverzant, nije smrti izmakao zahvaljujući njemu, nego nekom drugom pametnijem čoveku. I najzad, kako se sada ovo njegovo priznanje slaže sa njegovim poricanjem Dedijerove izjave, da je napor Moše Pijade u spasavanju izvesnih ljudi uvek nailazio na čvrstu ruku Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa.
Šta je ovo, što je tim člankom uradio, ako to nije ona čvrsta ruka o kojoj govori Dedijer.
No comments:
Post a Comment